Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.

Сам Бог живи у оном човеку који има мирно срце. Главно је – сматрај себе горим од свих, не тражи ни љубави, ни уважавања ни од кога, већ сам имај то према свима – и стећи ћеш мир! А чим будеш почео да тражиш да тебе други примете, да виде у теби достојанство и неке врлине - онда збогом мире душевни!

Већ и само многословљење са онима који живе животом другачијим од нашег, довољно је да растроји унутарњост пажљивог (духовно сабраног) човека. Најжалосније од свега је што тиме може да се угаси онај огањ који је Господ наш, Исус Христос, дошао да баци у земљу (нашег) срца: јер, ништа тако лако не тули огањ, који Дух Свети удахњује у срце монахово ради освећења душе, као саобраћање и многословљење и разговор, изузев онога који нам је на узрастање познања и приближавање Богу (Исаак Сирин, слово 8). Због тога је ради сачувања унутарњег човека потребно настојати да уздржавамо језик свој од многословља, јер мудар човек држи се ћутања (Прич. 11, 12) и који пази на уста своја, чува душу своју…  

Не сме ничије зло да буде јаче од наше љубави, од нашег човекољубља. Нема тог греха који је већи од љубави Божије. И зато је врло важно управо тако посматрати сваког човека. И зато је врло важно своју добродетељ не наметати као образац понашања, него Христову љубав као неисцрпни Извор, где има места за сваког човека. Ми понекад делујемо својим савременицима тако као да кажемо: само сам ја освојио ту Христову љубав, ти тешко можеш стићи до ње... Не кажемо ми баш тако буквално, али тако делује. И зато је врло важно на прави начин осмислити све релације и живети свој хришћански живот изнад свог порекла и припадности, не сводити га само на породичне обичаје и традицију, на једно племе, једну нацију, једно време, него осмишљавати га. То је пут ка Царству Божијем.

Молитва се остварује само Духом Светим. Он душу учи како се моли. "Јер не знамо шта ћемо молити као што треба него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим" (Римљ.8,26). Ми не треба да улажемо никакав напор. Довољно је да се обраћамо Богу са расположењем смернога слуге, молбеним и преклињујућим гласом. Тада ће наша молитва бити угодна Богу. Стојмо са побожношћу пред Распетим и говоримо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Тиме је све речено. Када се човеков ум покрене на молитву, онда у делићу секунде долази божанска благодат. Онда се човек облагодаћује и све посматра другим очима. Сва суштина је у томе да заволимо Христа, молитву, изучавање светих списа. Узмимо, например, број милион, па га уситнимо на јединице. Човеков удео кроз подвиг представља милионити део свега.

Од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: "Јеси ли постио?" и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: "Приступи! " Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то - да ли овај зна чему приступа и зашто, и то - зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај... А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање св. Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо.

У Христу имамо пример, откривење наума Божијег о човеку. У Богу не треба гледати рефлексију интелекта. Бог нам се открива својим делима. Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља. Христос је рекао «Ја сам Пут». Ако је Он – Пут, ми Га морамо следити не споља, него изнутра. И морамо се сећати да се на Голготи и у Гетсиманији Христос борио против свих. Сам самцат. 

Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност. Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости. Противници су лењости бодрост и страх Божији.

У заклону је Господњем праведник, у заклону високом: вода до њега неће допрети нити ће га потоп удавити. Ни Ноја потоп није удавио, јер Ноју је Господ био заклон високи. Но има, браћо, један потоп гори од потопа воденог, то је потоп страсти. Кад се страсти разгоре, кад се задиме и зацрне, кад пусте и разлију унаокруг смрадове своје — где ће човек побећи, и ко ће га спасти? Једино под руку Господа, једино у заклон Његов, заклон високи. Потоп страсти појурио је био за Давидом, но он је побегао и склонио се под руку Господњу, у заклону високом спасао се од огња, од дима и смрада гонећих страсти. Ни од једног потопа не спасава човек — спасава само Бог. Бог је Господар облака и укротитељ страсти. Он је ваистину високи заклон. Прибегнимо к Њему, и сакријмо се под скут Његов. Пас се показује лав према просјаку а као празна врећа пред ногама господаревим.  Господе Свевишњи, што седиш на високом престолу, Ти си нам заклон високи. Буди нам милостив Створитељу наш, и пружи нам руку, да се уздигнемо до заклона Твога. Спаси нас вода плахих, што јуре да нас потопе. Теби слава и хвала вавек. Амин. 

Када видиш пропадање тела у болести, немој роптати на Господа, већ кажи: "Господ даје, Господ узима. Нека буде име Господње благословено". Навикли сте да гледате на своје тело као на неотуђиво власништво, али и то је крајње неправедно, јер је тело ваше - Божје здање.