Кроз разјашњење узрока и очишћујућу патњу доживимо да постанемо зрелији, целовитији, бољи људи…
Морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватити и поштовати њега као другу личност...
Ако сада и овде, у оквирима историје не доживимо Царство Небеско и љубав Божију, нећемо моћи ни тамо да препознамо Бога…
Не дозвољавамо Господу да нам буде господар, да управља свим нашим делима, па се зато и мучимо…
У овоме животу је неопходно да трпимо грешке и промашаје наших ближњих, особито наших најближих, јер у противном, врлине који зидамо у нашој души руше се као кула од карата.
Гордост нам не да да увидимо сву дубину нашег незнања и наше вапијуће празнине…
Човек не би требало да придаје превише значаја спољашњим стварима. Уместо споља, потребно је бити унутра, у срцу са Христом…
Бездетнима Бог не даје децу за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу…
Сваки пријекор да примиш с радошћу. Ако то не поднесеш, него се жалостиш, гордиш или гњевиш нећеш доспјети у савршенство и спасти се…
Многи су узроци који човека уводе у мрачну пећину туге, али је последица једна – духовно умирање...
Све што чинимо да чинимо полако, без наглих покрета ни у уму ни телом. То ће се одразити и на нашег унутрашњег човека…
За почетника је боље да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет…
Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге…
Верујте и дубоко у срцу држите да се ништа не догађа без Бога, чак ни најмања ситница…
Бог је све премудро и прекрасно устројио. Али од неразумне употребе и коришћења ствари настаје зло…
Осењујући се крсним знаком ми сведочимо Оцу да нас је Њему послао сами Христос, Син Његов…
Није потребно спорити се ни око чега па ни ко вере; довољна је само молитва…
Лабилност, неукорењеност, често мењљње мишљења или недежае обећања... особине су које се могу веома често срести код данашњих људи...
Господ нас воли као Своју децу и то је већа од љубави мајке, јер мати може и да заборави своје дете, док нас Господ никада не заборавља.