Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молитве…
Кад нас неко увреди, не сеjмо то зло међу друге људе, јер, себе нисмо растеретили него смо и друге заразили...
Када је сила зла присутна у човеку осећаш се ужасно мучно и тешко - и душевно и телесно…
У току свог земаљског живота људи све траже осим Христа Животодавца, те су отуд и препуштени разним страстима…
И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање…
Кроз разјашњење узрока и очишћујућу патњу доживимо да постанемо зрелији, целовитији, бољи људи…
Морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватити и поштовати њега као другу личност...
Ако сада и овде, у оквирима историје не доживимо Царство Небеско и љубав Божију, нећемо моћи ни тамо да препознамо Бога…
Не дозвољавамо Господу да нам буде господар, да управља свим нашим делима, па се зато и мучимо…
У овоме животу је неопходно да трпимо грешке и промашаје наших ближњих, особито наших најближих, јер у противном, врлине који зидамо у нашој души руше се као кула од карата.
Гордост нам не да да увидимо сву дубину нашег незнања и наше вапијуће празнине…
Човек не би требало да придаје превише значаја спољашњим стварима. Уместо споља, потребно је бити унутра, у срцу са Христом…
Бездетнима Бог не даје децу за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу…
Сваки пријекор да примиш с радошћу. Ако то не поднесеш, него се жалостиш, гордиш или гњевиш нећеш доспјети у савршенство и спасти се…
Многи су узроци који човека уводе у мрачну пећину туге, али је последица једна – духовно умирање...
Све што чинимо да чинимо полако, без наглих покрета ни у уму ни телом. То ће се одразити и на нашег унутрашњег човека…
За почетника је боље да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет…
Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге…
Верујте и дубоко у срцу држите да се ништа не догађа без Бога, чак ни најмања ситница…