Дилеме око учесталости причешћивања не престају да зузимају централно место у нашем црквеном животу...
Човек који се труди да споља изгледа побожно а нема унутарашње духовне силине, његова дела, додуше, јесу дела али су мртва...
Неретко ћемо наићи на људе који ревносно испуњавају формална правила а срце им је пуно зла и пакости...
Луде ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова (Приче Сол. 1, 32)…
Колико пута нам се учинило оправдано да кежемо: ''Па, тако сви раде'', желећи да нађемо пправдање учињеници да већина тако мисли или ради. А, да ли је тако...
Свако поређење своје са ситуацијама у којима су други људи потенцијално јако опасно. Поготово ако гледамо на оне који су у бољој ситуацији од нас...
Кад се молимо за друге постоји опасност да се препустимо размишљању или маштању о некој особи. Зато се ваља помолити кратко и јасно…
У нашем времену поимање добре жене се протеже у простору од најбалнијег и највулгарнијег тумачења па све до најузвишенијег. Ипак…
Толико се трудимо да овладамо знањем из сваковрсних области живота. Али, ако не знамо куда са животом…?
Ништа у животу не може изићи на добро ако се на добар начин не учини. А добар начин има и своја добра правила…
Ако вас неко увреди, или вам нанесе неку пакост то нам је прилика да добијемо награду, ако се уздржим без гњева и ако одговоримо на миран начин…
Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању…
Када бисмо покушали да дефинишемо срећу, дошло би до забуне… У вечности, у Царству, биће потребно само „Свет, Свет, Свет“, само речи благодарности и славе…
Ништа није за Бога толико драгоцено као људска душа. Она је невеста Христова, и Господ је воли. Душа је најдрагоценије благо, јер је искупљена најскупљом ценом - Крвљу Господа нашег Исуса Христа.
Зашто Господ наређује да волимо своје непријатеље? Како је могуће учинити једну тако неприродну ствар…
Заокуљен материјалним светом и животом у њему, човек свим силама покушава да у таквом свету обрете богатство себи. И не слути да је добитак у – давању потребитима…
Виде праведници да су њихова страдања прошла, да су њихове патње биле привремене, бреме краткотрајно, као да никада нису осећали тугу…
Они „који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли“ (2.Тим.3:5). И ко су они „који се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (2.Тим.3:7)?
Благочешће означава благо, то јест, добро поштовање Бога. На делу се благочешће показује у добром, истинитом, нелицемерном поштовању Бога…
Човек дужан да поштује Бога не матријалним стварима и видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој…