Неизмерно је богатство које човеку доноси трпљење. Ни једна врлина не обилује толиким спасоносним потенцијалима као трпљење...
Доста раширени облик туге јавља се код људи претерано оптерећених бригама овога света. Увек несигурни у себе, неповерљиви, и забринути ови људи у страху ишчекују сутрашњицу…
Све узроке наших различитих расположења, склони смо да тражимо у спољашњем свету. Не слутимо да је све у нашем срцу...
Ми не схватамо значење ове или оне околности, али у свему постоји дубоки смисао. Нема ничег случајног у нашем животу…
Не можемо говорити о љубави према ближњем све док не исцедимо и последњу кап себељубља из свог срца...
Предати себе светој вољи Божијој значи заштити себе од беспотребних брига. Гледати у будућност а не видети садашњост је погубно по човека...
Ако све што радимо радимо из срца, онда је то као сами Бог. Тада ће цео човек имати успеха...
Истинска вера открива се у једноставности која рађа у човеку ослобађајућу радост...
Свако од нас има неку “своју истину”, своје виђење истине, свој рат за њу… А Истина је – само једна…
Причамо, причамо и само причамо… И само да бисмо причали а и не слутимо да: “За сваку празну ријеч коју рекну људи даће одговор у дан Суда” (Мт. 12, 36)…
Наша лични планови постали су наша лична светиња. Њој прилагођавамо и све наше активности, па чак и благослове духовника…
Узалудан је труд чак и ономе који врши вољу Господњу али не из осећања љубави према Њему…
Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот…
Христос се роди, децо Божија! Дошао је опет Благ Дан. Народ именује благим даном све празнике које слави. Но Божић је родитељ свим осталим благим данима…
Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло…
Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу и да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито…
Тек у старости постаје очигедна грчевита борба између живота и смрти. Давање смисла овој борби чин да живот, и по свршетку, послужи као семе новом животу…
Огромна је заблуда да ћемо децу поправити критикама, саветима, претњама, казнама, па и наградама. Постаните свети па ће и деца бити добра…
Ако се будемо трудили свом силом и снагом да грешне мисли које нам ђаво убацује одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто…
Одбаци грех и неће бити ни болести, будући да болести код нас бивају због греха…