Гал. 3, 23 - 29
"Нема више ни мушког ни женског", речено је, а ми видимо да има и мушког и женског и да су разлике велике и непребродиве. У Православној цркви свештеници су, искључиво, мушкарци. Тако је и тако ће бити. И жене су Господа пратиле и Његову науку у душу своју упијале, у Његове се пријатеље рачунале; оданије му биле И од самих апостола али Господ ни једну од њих није у апостолско звање призвао.
''И сви ови, иако посведочени за своју веру, не примише обећања, пошто је Бог за нас предвидео нешто боље, да они не дођу до савршенства без нас''. (Јеврејима 11, 39–40)
1.Кор.8, 8-9, 2
Поставља се питање нашег понашања пред другима, другим ријечима, питање свједочења наше вјере или невјере. Ми нисмо своји, опомиње нас свети апостол Павле, и наше понашање би могло да буде “приватна ствар” кад се не би одражавало на друге. Као пушење, на примјер, што би могло да буде приватно, лично, тровање кад се дим не би на све стране ширио и свима ваздух засмрђивао и друге тровао. Тако и наши поступци, кад су другима на виду, они су, такође, загађивачи духовне средине и отров за ту средину.
"Немој да даш свој унутутрашњи мир за ништа на овом свету и по сваку цену сачувај свој унутрашњи мир. Помири се сам са собом па ће се с тобом помирити и небо и земља", познате су речи Оца Тадеја изговорене у Манастиру Острог 1996. године. У истом манастиру кроз разговор са Старцем забиљежена је још једна веома интересантна и поучна тема - О односу деце и родитеља.
Неизвесност часа краја света и суда има за последицу заузимање става: ученици Христови треба не само да распознају знаке (парабола о смокви), већ и да буду у непрестаној приправности (парабола о приправним слугама).
Бог нам је послао, преко Исуса Христа, Духа Утешитеља (Параклета), Духа Светог. На човеку појединцу остаје да Га вером прими и тако (једино) постане слободан.
Апостол Павле је говорио да ће се појавити човек безакоња, а да ли је тај човек дошао...Мисли се на човека који не верује у Бога, за кога нема ни истине, ни правде, нема ни љубави, нити ичег позитивног...Може само да му буде бог-новац, бог-власт и све жртвује томе -- свој народ, своју породицу....
Иако недовољно проучена и истражена, а можда и запостављена, историја Срба не престаје пленити интересовање наше јавности. О српском пореклу постоји више различитих теорија и мишљења, публиковано је на десетине научних радова али историчари се углавном слажу у једном – Срби воде порекло још од времена пре доласка Римљана на Балканско полуострво, дакле, стотине година пре нове ере...Порекло Срба заокупило је пажњу и оца Јоила.
''Зато, дакле, и ми кад имамо око себе толики облак сведока, одбацимо од себе сваки терет и грех који нас лако заплиће. Стрпљивошћу трчите трку која нам предстоји, гледајући зачетника и усавршитеља вере, који је уместо радости – која је била пред њим – поднео крст презревши срамоту и сео је са десне стране Божијег престола. Размислите, дакле, о њему који је од грешника поднео такво противљење против себе, да не малакшете и не клону душе ваше.'' (Јеврејима 12, 1–3)
Разговарати са црквом посредством ангела слично је као када би се са васпитаником разговарало посредством васпитача, јер учитељ обично преузима на себе и грешке и успехе ученика, хитајући да оног којег поучава учини сличним себи.
Све сто је Бог створио било је добро, писе у Светом Писму. “Ако је тако и ако је то рекао Бог, откуда онда зло, засто је присутно у свијету, ко га је створио и ко је одговоран за њега”, питају се изненадјено многи. Одговор смо потражили од протојереја-страврофора Љубивоје Радовића.
Бејах у Духу у дан Господњи, чух глас иза себе силан као труба који говораше: Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи; што видиш напиши у књигу и пошаљи на седам цркава: у Ефес, у Смирну, и у Пергам, и у Тијатиру, и у Сард, и у Филаделфију, и у Лаодикију.
Хришћани целог света верују да је Свето Писмо или Библија, Богом инспирисана и надахнута писана Реч Божија. Шта је Свето Писмо, како је настало, ко га је писао и зашто, говори нам Отац Никодим којег је у Манастиру Свети Роман посетио Хаџи Братислав Николић.
Откривење (апокалипса) је објава (разоткривање, грч. δηλωσις) скривених тајни до које долази или озарењем ума или у сновиђењима послатим од Бога или, пак, на јави (καθ υπαρ), услед божанског просветљења.
Да ли је могуће упрети поглед у звездано небо, а не упитати се: Како је настао свемир? Како је настала планета Земља? Како је настао човек? На ова и слична питања могућ је само један од два одговора: еволуција или стварање. Свако за себе прави избор.
Сила побожности је јака и непоколебљива вера у Христа као истинитог Бога, верност Њему до краја нарочито у тешким временима кад је човек на јаким искушењима и када лако пада у очај.Ако и тад силом своје вере у Бога остане веран и силом љубави према Њему, онда и сам постаје свет. Светитељи су свети не зато што су били бестрасни или безгрешни већ управо због свог личног, верног и непоколебљивог односа са Богом, до краја.
Наша људска мисао која уопште мисли у категорији: почетак, трајање, завршетак, не може ни о овету, ни о бићу, ии о постојању да мисли без почетка. А када мисао људска обухвати овај видљиви свет, она се с правом, природно и логично пита: шта је почетак овоме свету, шта је пре почетка овога света, јер је очигледно да овај свет има почетак, кад и ја, мисао људска, имам почетак? "У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог." (1:1)
Живот је бол, живот је мука, живот је горчина, - то осећа сваки човек, све док је иоле човек. Откуда то? Отуда што човек увек доживљује живот, помешан са грехом и смрћу. А грех и смрт и јесу једина права горчина, и мука, и бол у човечанском свету. Њихово присуство и учешће у људском животу и чини да људи осећају живот као проклетство. Од тог осећања и сазнања човек се не може спасти све док се не спасе од греха и смрти. А зар је то могуће? Да, могуће је, одговара Божански Спаситељ кроз своје учење о Блаженствима.
Тумачење Четвороеванђеља светог Јефрема Сиријског које је у наставку изложено заслужује пажњу побожног читаоца не само због тога што је то веродостојно дело великог Оца и учитеља Цркве, него и због важних особитости еванђелског текста који се у њему објашњава
Тумачења Светога Еванђеља и апостолских посланица од блаженог Теофилакта Охридског била су готово девет стотина година најомиљенија и најчитанија тумачења Светог Писма међу православним хришћанима Византије, Србије, Русије и Грчке. Својом целовитошћу, отачким ауторитетом и једноставношћу израза, ова дела постала су незамењиви приручници сваком хришћанину који жели да се упозна са дубљим значењем Христовог Еванђеља.