Србине, тргни се, нико није изашао као победник без Светога Саве. Српска историја за седамсто година не зна никога, ни од тирана ни од царева, који је заратио против Светога Саве а да није доживео пропаст и пад. Псовка царује по Српској земљи. Браћо Срби! Ратујете са Богом, а то се не може завршити друкчије него нашом пропашћу. Истински Срби пуни су молитве и хвале Светоме Сави, јер знају да је он со нашег историјског хлеба, да је он наша бесмртност и наша вечност. Зато никада није довољно славити Светога Саву само на данашњи његов Савиндан, него свакога дана у целој години: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!“
Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим и сутрашњим, онда бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити некварљивом? Један посетилац ми је говорио да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к’о да је данас узета са извора. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства?
Када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета” (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени.
Вели се за Светога Стефана да беше пун вере и силе, пун Духа Светога. То је сила која побеђује смрт, Божанска сила. Тим Божанским силама испуњујемо се и ми у Цркви Христовој. Те Божанске силе изгоне све што је грешно, све што је смртно, све што је демонско, што је ђаволско.
Данас, други дан Божића је Богородичин дан. Она је прва испунила себе Богом. Прва је осетила ту истину: шта значи Господ Христос, шта значи то кад Бог постане Човек. У Њој је Бог постао Човек. Она Га је родила као Богочовека, и прва доживела сву пуноћу Божанства, прва доживела сав Рај.
Када би сви моћници овога света који ведре и облаче животима милиона људи и који се размећу својим миротворством разумели где је извор миру и начин како се он добија… Никада ни Брисел, ни Хаг не могу дати оно што нам даје пећина Витлејемска! Све дотле докле мудрост дипломата не буде проникнута духом Божје мудрости: да мир није човек измислио него долази одозго, од Оца светлости, све дотле сви њихови напори биће узалудни.
Тешко је било веровати људима да Бог може постати човек, ето, ради нашег спасења. Бог је заиста постао човек, и што је најважније, дао нам је сва средства да свако од нас када хоће сједињује себе са Њим. Господ је дошао у овај свет, дао нам силе и снаге да заиста победимо сваки грех, и не само сваки грех, него сваку смрт, сваког ђавола, дао нам је Живот Вечни.
Ако то само пожели, човек никада неће бити сам. Ако је само иоле свестан чињенице да је Бог са њим и он са Богом, Христом, човек, заиста никада неће бити сам. И у свим животним околностима, мукама и проблемима, болестима и радостима, ни кад се од њега буду опраштали најближи, на ивици гроба, и после општег Васкрсења, бићемо заједно кроза све вјекове и кроза сву вјечност, јер више никада нико неће бити сам…
Може ли данашњи човеки да појми колика је сила речи када једно каже а друго чини, када обећа а не испуни обећање, када ујутро каже једно а увече супротно. То је последица стања које настаје када човек не живи по речи Божијој. Јер сила речи Божије чини да човек што у речи изрази то и делом потврди. Јер Реч је Божија иста јуче, данас и у све векове.
Свети Никола је светитељ народни, савршени представник оних најмногобројнијих, који слушају реч Божију и журе се да је изврше, па да примером друге поуче. То ће бити узрок, због чега се Свети Никола слави више од многих светих учитеља и мученика. То ће бити разлог зашто му је црква посветила осим овога дана још и све четвртке обичних седмица кроз целу годину, заједно са Светим апостолима - њему чудотворноме Николају Мирликијском.
Браћо и сестре моје, да није Пресвете Богородице људи би давно, давно постали ђаволи. Јер да није Ње не би било Господа Христа у овоме свету, не би било Спаситеља, Спаситеља од греха, Спаситеља од смрти, Спаситеља од ђавола и људи, људи који су тако заволели грех и сласти греховне, да би давно постали ђаволи! Без Ње, овај свет је без Бога; без Ње, овај свет је без Спаситеља; без Ње, овај свет пакао је од греха и смрти и демона.
Крст је знамење наше вере, симбол страдања, љубави и жртве Распетог Спаситеља нашег. Крст је симбол победе. Силом Крста мученици хришћански побеђивали су искушења и страдања. На свим нашим храмовима сијају се крстови непобедиве Цркве Христове. Крст обележава гробове хришћана, који су умрли са вером и надом у живот вечни. Крстом изражавамо своју веру у Бога и наду у помоћ Божију.
Не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред нама и над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она – Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свих ђавола, јер нам је родила Победитеља смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско.
"Да ли се овај свет претворио у лудницу? Људи неће Бога, неће ни највећег Праведника у овоме свету. Кога хоћете? Кога желите? Чиме ћете Христа заменити? Чиме Светог Јована Крститеља? Собом!? О! мољци, о, комарци смртни! Људи кад полуде од гордости и самољубља, онда им не треба Бог, онда им не треба Правда Божија." Ове речи изговорио је Пророк кога је Бог дао у наше време, Свети авва Јустин, на велики празник који данас прославља наша Црква, Усековање главе Светог Јована Крститеља.
Каже овако Господ, кроз уста пророка: Ако те и мајка твоја заборави, ја те нећу заборавити. Он пореди Своју љубав према нама са мајчином љубављу према детету - а то је највећа љубав на земљи. Када бисмо имали поверење у ту љубав, онда бисмо сваки страх побеђивали.
Дан Успења Мајке Божије је велики празник Православне Цркве. Смрт је постала празник. Сама реч Успење означава „тихи сан“, одмор од земаљских напора и жалости, а затим буђење за вечну радост, вечни дан, у којем нема ноћи, у којем су небеске сфере испуњене сјајем, налик на море светлости. Свети су говорили: “Дан смрти је већи од дана рођења“. Смрт човеку открива њега самог.
Господ је дошао у овај свет да нам да силе да преобразимо себе: ако смо кроз грех постали ђаволики, да постанемо боголики. А грех то и чини. Када се мржња усели у твоју душу, то је страшан муљ ушао у тебе. И кад држиш мржњу у срцу свом, ти гомилаш блато на слици Божијој што је у твојој души. То чини гордост, то чини псовка, то чини крађа, то чини среброљубље, то чини похота, то чини сваки грех, свака страст. Сви греси, све страсти унаказују лик Божији што је у души нашој, унаказују образ Божији што је у нама.
Сви смо у цркви са осмехом и побожним изгледом... Али то често личи на излог! На претварање! Лажни осмеси, а изнутра кључа казан. Чим уђемо у кућу, осмех нестаје, креће наша борба да "спасемо" децу, мужа. Kреће гунђање, покушаји контроле. Само наша промена може утицати на ближење - када постанемо они који носе љубав и радост, а другима остављају слободу и простор.
Данас прослављамо два најбогатија сиромаха. Нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету, све су оставили ради Господа Христа. Али, каква богатства деле свим људима свих времена! Иако просјаци и сиромаси, они обогаћују свет непропадљивим богатством. Гле, место смрти они дају људима бесмртност, место пролазног живота обогаћују свет вечним животом, место пролазних земаљских царстава обогаћују свет небеским вечним Царством Божијим. Они, пуки сиромаси…