Постмодерни боготражитељ
Колико год мислио да зна шта ради и где се налази, колико год сматрао да правилно увиђа појмове, разуме догађаје и односе у окружењу, човек без Бога је ипак дезоријентисан и, речено речима свакодневице - изгубљен. Бол усамљености не да се ублажити ни са ким до Христом. Ко Га пронађе, благоваће за трпезом на којој ништа неће мањкати.
Сећања на старца Тадеја
За српски народ старац Тадеј је био прави Божји благослов. Многи су у његовим речима и поукама нашли подршку и утеху. Данас вам нудимо сећања на старца Тадеја протосинђела Драгана Митровића, старешине храма у част Васкрсења Христовог у Подгорици, у Црној Гори. Отац Драган је дуго година био духовно чедо оца Тадеја.
Са друге стране времена
Сваки одлазак на Свету Гору представља један мали времеплов. Крочитвши на њено тло, поклоник осећа како се за њим навлачи завеса времена и он ступа у једно непознато време и непознати простор Византијског средњевековља, али и вечности.
Човек са лицем Божијим
Истакнути јерарх Руске Цркве, митрополит Венијамин (Федченков), у својој књизи „Божији људи“, сведочи о личним сусретима које је доживео са Светима свог времена. Међу њима је и незаборавна успомена на први сусрет са оцем Анатолијем, Старцем о којем је до тада само слушао, али када га је видео, осведочио се да је свети човек исто тако чудо Божије као и икона, само што је чудо опипљивије.
Атос: прича о невидљивим монасима
Света Гора Атос, упркос спољној једноставности монашког живота, остаје место обавијено хиљадугодишњим легендама. Једна од њих је и тајна о невидљивим подвижницима, који ће служити Литургију на врху Атоса, пред сам крај света. Примивши на себе посебне дарове од Господа, живе у готово немогућим условима; преживљавају чудом Божијим, без склоништа, без одеће и невидљиви за људско око. Моле се целим срцем за читав свет и за све људе који су у невољи...
Љубав владике Николаја
Царски закон, или закон љубави, састоји се из једне речи, а она гласи – љубав. Бог је љубав. Господ Исус Христос саопштио је овај закон. Он је веома кратак, па ипак, у њему је садржан сав закон и пророци. Света свесавршена Љубав је изговорила: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом“ и „Љуби ближњега свога као себе самога“.
Кронштатски пастир отац Јован
Ја сам први пут чуо за оца Јована када ми је било дванаест година, за вријеме свога учења у гимназији. Ја и сви моји другови замишљали смо га некако неземаљским човјеком, окруженим некаквом тајанственошћу, а у народу и новинама говорило се да у сјеверној престоници Русије живи свештеник –чудотворац, око кога се народ масовно сабира, добијајући исцјељења од његове молитве.
Легенда о Светој Софији
Обично се сматра да су легенде и митови заправо фикције и конструкције које, истина, полазе од историјских догађаја али их не преносе чињенично. Ипак, они носе дух и поруку која, иако наизглед нема чињеничну заснованост, садржи етос који више него било која чињеница утиче на формирање етичких и духовних ставова у народу којем припада.
Вековне везе Срба и Јермена
1218. када је Св. Сава Србски обилазећи источне хришћанске земље, посетио киликијску Јерменију, баш ону где се 700 година касније десио геноцид, задивљен јерменским црквеним градитељством и умећем њихових неимара, позива јерменске градитеље у Србију. Неимари су дошли и саградили манастир Витовницу, поред реке Витовнице у близини Петровца на Млави у источној Србији. О томе сведоче и натписи у камену на србском и јерменском језику.
Јерменски стил оставио је велики утицај на Моравску школу сакралног србског градитељства тако да су и Студеница и Жича уградиле у себе наслеђе овог далеког, нама духовно јако блиског народа...
Други судбински сусрет Срба и Јермена био је на Косовом Пољу 1389. Као вазали Османлија, јерменски војни одреди дошли су на Косово Поље. Видевши у даљини србске цркве јако сличне њиховим јерменским, схватили су да су обманути и да ће се борити против хришћана (као вазалима обећано им је да се неће борити против хришћана). Тада јерменски одреди прелазе на србску страну и боре под србском заставом против Турака.
Преживели војници остају у Србији и насељавају се на планини Озрен у близини Соко Бање. Иначе Јермени кажу да тај део највише подсећа на њихову отаџбину. Ови ратници са Косова на планини Озрен граде јерменски манастир Св. Архангела -данас познат као Јерменчић.
У каснијим вековима јерменски монашки ред бежећи на запад, ту су се заустављали неки и остајали и данас је међу тамошњим Србима опстала прича да на пољима око манастира расте кавкаски шавран, чије су семе јерменски монаси донели из отаџбине.
Трећи судбински сусрет десио се у Бечу. Јерменски монашки ред Мехитариста - прешавши из атеста у Беч, добио је дозволу од царице Марије Терезије да оснују штампарију и она се оснива 1818. а прво што се у њој штампа била су дела Вука Стефановића Караџића, за кога је штампарија излила србска ћирилична слова по његовој замисли. Захваљујући јерменским монасима штампани су Вуков Рјечник, Збирка србских народних песама (Пјесмарица) и Вуков превод Новог Завета. У истој штампарији 1847. штампан је први примерак "Горског Вијенца" под Његошевим надзором.
И надаље кад год би смо долазили у сусрет са Јерменима, ако нисмо имали добра, лошег нисмо сретали. Савремена србска државна политика ни најмање не поштује историјску Јерменску наклоност. У августу прошле године, једна прометна улица у Београду свечано је и уз присуство Азерског (Азербејџанског) амбасадора названа по Бахтијару Махмут оглу Вахабзадеу истакнутом песнику, а 2011. Азери су финансирали реконструкцију главног градског парка Ташмајдана и ту је подигнут споменик првом председнику независног Азербејџана, Хајдара Алијева.
Где су споменици Јерменима?
После свега, патриотизам и родољубље је знати и ко су ти браћа, и ко те не плаћа нити реновира да би то знао или се правио да не знаш. Није свеједно коме седлаш коња и под чијом сабљом твоја мисао живи, испод нечије сабље Милош губи главу, а под неком другом Његош штампа "Горски Вијенац".
[caption id="attachment_37233" align="alignnone" width="826"]
Ово су слике страдалог јерменског народа и геноцида извршеног над њима. Не тако давно.[/caption]
Да би боље дочарао испричаћу једну причу.
Млади пар свако вече састајао у колиби на дну острва, девојка би упалила фењер, а момак би са друге стране пливао пратећи светло. То сазнаје њен отац и једне олујне вечери он се спусти до плаже упали фењер, без обзира на олују. Момак заплива према својој драгој а он крете да помера фењер преко целог острва. Момак на крају изгуби снагу и док је нестајао под таласима узвикну "Ах Тамара " и језеро од тада понесе име Ахтамар. Острво се налази на језеру Ван и на њему ће у 10 веку бити изграђена црква Сурпхаћ или Свети Крст. Црква је саграђена да би се у њој чувао део Светог Крста који је из Јерусалима преко Ирана у 7. веку донесен у Ван. Иконама на зидинама ове цркве Турци су ископали очи. Попут наше Грачанице, где се налази једна од најлепших фресака србске историје и црквеног иконописања „Симонида“. Лик наше краљице, пете жене краља Милутина, којој је арбанашки нож исто ископао очи.
Много сличности имамо ми Срби са Арменима који су попут нас доживели крваву историју.
Арменско Косово је западна Арменија која је још увек под Турском влашћу. Да би данас дошли у посету овој цркви у пасош би вам био ударен турски печат и острво су преименовали па се данас зове Акдамар. Исто као што су мачку са острва Ван која има различите очи и једина мачка на свету која изврсно плива, преименовали у турску мачку.
У време прављења цркве Светог Крста, живео је имењак Гргура Бранковића, велики арменски песник Гргур Нерекачи који је написао књигу "Тужбалица" а у Арменији ово дело пореде са Његошевим "Горским Вијенцем". Арменски песник Бабкен Симоњан 2016. Горски Вијенац преводи на арменски и он се чита у свакој кући јер говори о турским зулумима. Планина Арарат где се насукала Нојева барка, највиши врх у данашњој Турској. Армени вековима сањају своја јутра на Арарату, баш као што Срби знају да ће кад тад изаћи на Јуник, Кошаре, Паштрик...
Са друге стране земље се налази Нагорно-Карабах, још једна вековна армејска територија са арменским становништвом, који овај пут својата вештачки Азербејџан. Територија Карабаха је још од 4. века била под разним освајачима, преко Персије, Источне Римске Империје, Турака, Монгола, Османске Империје.
Азербејџанци до 1936. нису постојали као нација и били су декларисани као Кавкаски Татари. Азербејџан је држава створена као пион Ватикана и Запада, преко које се води борба са Ираном. Иза рата, који је ових дана почео, стоји Израел, земља на коју је Азербејџан у потпуности наслоњен. Наравно ту је и Турска која своје оружје исто производи по лиценци Израела. За Армене је највећа увреда да их називате Јерменима, то је погрдан назив који користе Турци.
Најстрашнији геноцид над Арменима се десио 1915. када је зверски убијено милион и по Армена. Шест година после геноцида момак по имену Согхомон је у Берлину извршио атентат на министра унутрашњих послова Турске,Талат Пашу. Берлински суд га је ослободио после сведочења оних који су преживели Турски покољ након атентата и он се преселио са породицом у Ваљево и по деди Маркару узео презиме Марковић.
12. децембра 1988. пола сата после поноћи на обали реке Камах у Јеревану срушио се авион са седам чланова посаде који су из Београда преносили хуманитарну помоћ земљотресом разореној Арменији. У Јеревану је подигнут велики споменик на ком ћирилицом пише:
„Бесмртност србским пилотима“.
Тренутно се води рат најстарије хришћанске земље на свету, још пре Миланског едикта.
Извор:threadreaderapp.com
Последња Литургија у Светој Софији
Иако се сматра да је последња Литургија у храму Свете Софије служена на дан пада Цариграда 29. маја 1453. године, мало је познато да је, такорећи филмском акцијом једног војног свештеника и неколицине грчких официра, храм Премудрости Божије је био место евхаристијског сабрања и 1919. године. О значају догађаја и храбрости актера сведочи и то да је тада Света Софија била коришћена као место муслиманске молитве.
Благо Светог Петра Цетињског
Ко би био у стању да наброји чудна дела и распећа овога новога пророка и апостола, мученика и подвижника! Он је уистину душу положио за ближњега свога, по речи Господњој. Заједно са апостолом је говорио сваки дан: „Ко ослаби и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да се не распалим?“. А и оно друго: „Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога“. Не само да је био архијереј и господар Црне Горе, већ и велики мисионар љубави Христове.
Светлост посткосовске Србије
Био је благ, али његова благост је била одраз снаге и племените моћи. Но, знао је и да плане гневом и кажњава преступнике. Као некада Христос у храму у Јерусалиму. Животописац Стефана Високог као да нас, описујући деспота, упућује на порекло његове лепоте, која је од Христа, не од овог света. И то није, иако може да изгледа, претеривање, то је сведочанство свих који су познавали деспота Стефана.
Баћушка Серафим о будућности Дивјејева
Преподобни Серафим Саровски чудотворац, засигурно спада у ред најпоштованијих светитеља велике руске земље. Њега је обасјавала Светлост Христова и у тој Светлости овај свети видео је јасно и недвосмислено све оно што ће доћи на руску земљу и Род православни. Говорио је сликовито а предсказања су му често била алегорична или метафорична. За баћушку није било тајни. Он је видео јасно све, и прошлост и садашњост и будућност.
Како је праштао архимандрит Пајсије
Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
Шта је све могуће када се верује
Ми превише често размишљамо о својим проблемима а премало о својим талентима. А старо животно правило, које нас нажалост не уче у школама, гласи: „Чему посветиш пажњу, то и расте“. Прича која је пред вама је један мали, необични подсетник баш на ту животну лекцију. Врло важну лекцију, за сва времена и све нараштаје.
Како је муслиман постао православни архимандрит
Бомбанг Дви Бјаторо је Индонежанин, васпитан у правоверној муслиманској породици. Његов деда је био имам и често је понављао да је опасно да се дружи с хришћанима. Догодило се, међутим, да је Бомбанг постао хришћанин. Ево како сам оснивач православне мисије у Индонезији, архимандрит Данило (Бомбанг Дви Бјаторо) приповеда о историји свог преобраћања.