Свети владика Николај је забележио да је Свети Севастијан, као највећи српски мисионар модерног времена, задужио сав српски народ, нарочито Србе у Америци. У свом мисионарском раду прешао је Атлантски океан 15 пута, 10 пута Тихи океан, три пута је доживео бродолом, а много пута је боравио и у Србији, и то све оним саобраћајним средствима 19. века. Свети Севастијан својом ревношћу подсећао на Светог апостола Павла, „апостола незнабожаца”... Америку је прокрстарио: проповедао је Србима, али и другим народима, богослужио, држао предавања, па је као плод тог његовог рада подигнута и прва српска црква у Америци, посвећена Светом Сави и освећена давне 1894. године. И овај датум је ушао у историју Православља на америчком тлу.
Пре 14 година на данашњи дан упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Павле. Овом приликом износимо један пример његовог држања пред силницима овог света, који говори и о његовој храбрости и доследности да одбрани своју Цркву и своју веру.
Понекад прођу и године, али старе увреде нас једнако не напуштају, цепајући наша срца... Могло би се помислити да је то природна људска особина, али колико је она природна са хришћанске тачке гледишта? Шта у ствари човек треба да памти, пролазећи кроз тешка искушења и невоље које нам често Бог шаље на нашем животном путу?
Реч, произнесена оцем нашим Тимотејем, патријархом Александријским, поштовања достојним. Он је саставио ову реч поводом празника Чудо архистратига Михаила, да би показао велику милост, даровану од Бога људима.
Тихвинска икона је симбол непобедивости вере Православне, подсећање да се победе не добијају само оружјем. Она је звезда која сија не само у Русији, него у целом православном свету. Са њом су повезана многа чуда, али и пророчанства о будућим временима.
Оно што посебно карактерише манастир Ватопед је да се у њему налази и чудотворна икона Панагиа Есфагмени, коју је ножем посекао разјарени монах, а из ње одмах потекла крв. Богородица се након тога монаху јавила речима: „Опроштен ти је грех, али твоја рука остаће црна и беживотна до краја твог живота и неће се распасти ни после твог упокојења“. Након његове смрти и ексхумације, рука му је и даље била црна, а ткиво нераспаднуто. Од тада се рука чува у стакленој витрини испод иконе Богородице, која се налази у припрати капеле Светог Димитрија.
Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувек. Да је то воља Божија, сведочи и следеће чудо Светог Јована Руса, ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара. Он се приказао грчким верницима у мају 1999, и облачећи униформу српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари."
Светог Мученика Вукашина Јасеновачког сав народ српски поштује као Новомученика. Њега је, након свирепог мучења јануара 1943. године, заклао усташки зликовац Жиле Фригановић, који је након тог чина полудео. Оно што усташки кољач никад није могао да заборави је тај небески мир на лицу старца и смирени поглед због којег те ноћи више никога није могао да убије иако је већ заклао више од хиљаду људи. А те речи „Ради ти, дијете, свој посао“ сваки пут би га прекидале кад би се изнова дохватио каме.
Синан-паша је спалио тело Светог Саве, али је увећао његову славу и утицај. Апсолутно незнање је тријумфовало у разарању кавеза из кога је голуб већ давно, давно излетео. Живи дух светитеља посматрао је победнички из невидљивог света доле на ватру. Јер, Савина жеља за живота беше да буде мученик из љубави према Христу. Сада му се та жеља и испунила. Тако, са осмехом победника, свети Сава благосиља свој српски народ.
Истакнути јерарх Руске Цркве, митрополит Венијамин (Федченков), у својој књизи „Божији људи“, сведочи о личним сусретима које је доживео са Светима свог времена. Међу њима је и незаборавна успомена на први сусрет са оцем Анатолијем, Старцем о којем је до тада само слушао, али када га је видео, осведочио се да је свети човек исто тако чудо Божије као и икона, само што је чудо опипљивије.
Проглашењем владике Николаја Велимировића за светитеља Српске православне цркве 23. маја 2003. године коначно је стављена тачка на неправду коју је једном од најумнијих Срба 20. века нанела сопствена држава. Његова дела, којима се деценијама дивио западни свет, постала су доступна и код нас. Мало је, међутим, познато да су мошти Николаја Велимировића морале бити тајно пренете из Америке у Србију, као и његова дела која су штампана у иностранству.
Првог маја 1965. године, велики син грузијског народа и неустрашиви исповедник вере Православне – Свети Гаврило Грузијски, спалио је Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, услед чега је ухапшен и мучен.
Православни верници су 30. априла обележили дан када су пронађене мошти преподобног руског светитеља Александра Свирског. Занимљиво је да су његово тело чак два пута проналазили. Притом, други пут уз много труда јер су власти сакриле светињу. Шта их је то толико плашило?
Сваки одлазак на Свету Гору представља један мали времеплов. Крочитвши на њено тло, поклоник осећа како се за њим навлачи завеса времена и он ступа у једно непознато време и непознати простор Византијског средњевековља, али и вечности.
Након хапшења од стране немачких фашиста, Владика Николај је страдао више душом него ли телом, проводећи дане и ноћи у сузним и вапајним молитвама Богу за спас свога народа и читавог рода људског. Ово је једна од три молитве коју је свети владика написао јануара 1945. познате под називом "Три молитве у сенци немачких бајонета", забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу.
Света Гора је била и остала инспирација свих хришћана и теолога, песника, химнографа, историчара, књижевника и сваког човека љубитеља молитве, созерцатаљне теологије, љубитеља светих људи. Ни засад Светога Саве и Симеона није никакав изузетак, напротив. Последњих деценија манастир Хиландар постао је надахнуће и право породилиште нових боготражитеља, младих хришћана.
У Руској Православној Цркви влада огромно поштовање према Пресветој Богородици. Бројне су иконе на којима је изображена Небеска Царица и пред којима се верни народ моли за спас свога народа као и за лично спасење. Овај краћи запис посвећујемо једној од најпоштованих икона Пресвете Богородице.
Благољепије и лепота светогорских служби је један незаменљив догађај. На службама се човеку чини као да се уздиже ка небу, да лебди и да се губи у пространствима космоса...
Депресија је духовни крст. Шаље се у помоћ онима који се кају, као и онима који не знају да се покају, односно онима који након покајања падају у пређашњи грех. Постоје само два лека која могу да лече крајњу душевну патњу. Човек мора де се научи да се каје и да донесе плодове покајања или, са смирењем, кротошћу, трпљењем и великом благодарношћу Господу да носимо тај духовни крст, своју патњу, сећајући се да Господ тежину ношења овог крста узима као плод покајања.
На Светој Гори Атонској има много савршених пустиножитеља, који живе на непрoходним местима и у најдубљим пустињама, по целом Атосу, у горама, у долинама и у провалијама, где људи мало пролазе. Они живе по пећинама. Одежда је на њима од старости у ритама, те иду полуголи, а неки обрасли длаком. Хране се травама и зељем, док неке храни сам Бог. Од људи се крију, мало коме се показујући.