У тишини манастира Витовнице, народ Хомољских планина, где се масив Хомоља спушта према Стигу, са свих страна света, велики број људи скупљао се не само за благдан, да чује једног човека и његова казивања као одговор на хиљаде питања која стоје пред сваким човеком суоченим са све суровијом свакодневицом.
Верујем у Онога за кога ми се понекад чини да не постоји. Ко ми дозвољава да се расправљам с Њим. Док одлазим, жури да ме пронађе и да ме врати кући. И кад ја не верујем у Њега, Он инсистира да верује у мене.
Живот једног од највећих Христових апостола, апостола љубави Павла, представља образац преумљења под дејством Духа Христовог. Један од највећег гонитеља Христових у трену се преобраћа у највећег Христовог апостола који своју оданост Христу запечаћује својим смртним страдањем. Много је таквих примера кроз историју Цркве Христове. Овде износимо само једну која потврђује да је тако нешто могуће и данас, у ово наше време.
Вредност је да верујемо у најбоље намере Европе, чија смо зла видели, али да не верујемо у Господа, Којег видели нисмо, али чија добра живимо? Вредност је да пред Дечане станемо као пред туристичком знаменитости, а не пред домом? Да на иконама не познамо никога свог? Е, па, једина европска вредност за коју ћу се довека борити су опанак, она дивна капа прађедовска са четири оцила и гусле!
Као неписано а тако много коришћено правило васпитања, светом доминира вербализам – поучавања, придике, предавања… Ипак, далеко најбоља педагогија јесте педагогија личног примера. Ништа тако о човеку и његовом васпитном утицају на друге људе не сведочи као његов лични пример.
Ми хришћани не смемо бити ван догађања, него да пратимо догађања, да нас људи који нису уцрковљени не би доживљавали као другачије, чудне, да их не одбијамо него привлачимо Цркви, али опет да пазимо и будемо расудљиви, да не гледамо баш свакојаке ствари…
Поуке светих Божијих људи, слободно можемо речи, представљају упутства за употребу живота, али оног живота који ће дати свој род у Царству вечних вредности. Но, те поуке нису само и једино догматски прецизне и теолошки исправне. Оне су плод богатог искуства живљења у Христу, пуне врцавости, свежине и радости којој није могуће одолети.
Стражите над умовима својим јер никада не знате када ће господар доћи! Ова порука, али и упозорење Господа нашег Исуса Христа, даје нам на знање да наша савест никада не сме да задрема. Јер, сваки изненадни догађај може нам бити или на погибао душе или прилика за њено спасење.
Литургија је највеће богатство и благо које ми имамо. Непомјанику највише смета Света Литургија. Када би свет само знао шта је Литургија, не би било довољно храмова....! Литургија је божанствена поезија, Литургија је сам Син и Логос Божији који себе вечно приноси свом Оцу за спасење и обожење Његове творевине. Да ли знамо зашто непомјанику толико смета Литургија?"
Мисионарска писма светог владике Николаја су засигурно његове посланице упућене србским душама свих времена, јер су у њима светитељски богонадахнуто разрешена многа народна питања и недоумице, бриге и невоље, љутње и туге... У овом писму владика Николај се обраћа војнику кога је Бог спасао сигурне смрти и Својом милошћу отворио му духовне очи...
Људи посебног богоугодног, чистог и молитвеног живота, светитељског, блиски су са свима и разумеју сва Божја створења – и људе и животиње и биљке. Ова прича о светом Ави Јустину записана је према речима епископа Атанасија Јевтића.
Молитве старца Клеопе, старешине румунског манастира Сихастрије, за хиљаде монаха и мирјана који су му долазили тражећи духовну помоћ, доносиле су чудесне плодове: болесни су се исцељивали, проблеми решавали... Али уз помоћ благодати Духа Светога, старац је био и сведок многих чуда. Ово је сведочанство о једном од њих.
Повест о београдској грешници, коју је написао свети владика Николај, поучава нас колико је важно и шта значи спасити душу једном човеку. Ова прича сведочи како само једно дело милости према ближњем које учинимо, отписује многе наше грехе!
Све на свету има своју цену сем љубави и Божије милости. Да је љубав бесцена сведочи мноштво случајева са разних страна света међу којима и ово сведочанство о девојчици, која је својом љубављу призвала чудо Божије, како би помогла свом болесном брату.
Италијанка, која је била као пилот НАТО снага учествовала у бомбардовању Србије 1999. године, уверила се да се чуда Божија често дешавају. У моменту када је требало избаци бомбу на манастир Милешева, појавио јој се лик Белог Анђела, који ју је упозорио да то не чини. Преплашена оним што је видела, вратила се у базу не обавивши свој задатак.
Христос је увек ту, у градској вреви и у реци аутомобила, па и ноћу и дању Он је на улицама и путевима. Само Га треба приметити, осетити Његово присуство у срцу. Ово је искуство православног такси возача који је возећи готово усмртио дечака али након његове молитве, Господ га је вратио у живот.
Старац Исихије је био стари подвижник у једном нашем манастиру, нећемо рећи којем, кога сам ја случајно срео током студирања на Православном Богословском Факултету, обилазећи манастире. Често сам одлазио код њега и остале су ми у сећању неке његове приче, поуке, разговори са њим, а највише једна интересантна прича о смрти.
Још је древни Цицерон говорио, да колико год милиона пута бацили коцке са словима, редови стихова од њих никако се неће добити. А васељена, која нас окружује, далеко је сложенија и пуна далеко дубљег смисла, него најлепше осликано уметничко дело. У овој причи старац Амвросије једноставно објашњава да је сав свет који нас окружује велика књига откровења Божијег, сведочанство о свемоћи и премудрости њеногТворца.
Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему, не са страхом да ће нас казнити, него са поуздањем које нам даје осећање да у Њему имамо пријатеља. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност.
Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо.