Ми хришћани не смемо бити ван догађања, него да пратимо догађања, да нас људи који нису уцрковљени не би доживљавали као другачије, чудне, да их не одбијамо него привлачимо Цркви, али опет да пазимо и будемо расудљиви, да не гледамо баш свакојаке ствари…
Поуке светих Божијих људи, слободно можемо речи, представљају упутства за употребу живота, али оног живота који ће дати свој род у Царству вечних вредности. Но, те поуке нису само и једино догматски прецизне и теолошки исправне. Оне су плод богатог искуства живљења у Христу, пуне врцавости, свежине и радости којој није могуће одолети.
Стражите над умовима својим јер никада не знате када ће господар доћи! Ова порука, али и упозорење Господа нашег Исуса Христа, даје нам на знање да наша савест никада не сме да задрема. Јер, сваки изненадни догађај може нам бити или на погибао душе или прилика за њено спасење.
Литургија је највеће богатство и благо које ми имамо. Непомјанику највише смета Света Литургија. Када би свет само знао шта је Литургија, не би било довољно храмова....! Литургија је божанствена поезија, Литургија је сам Син и Логос Божији који себе вечно приноси свом Оцу за спасење и обожење Његове творевине. Да ли знамо зашто непомјанику толико смета Литургија?"
Мисионарска писма светог владике Николаја су засигурно његове посланице упућене србским душама свих времена, јер су у њима светитељски богонадахнуто разрешена многа народна питања и недоумице, бриге и невоље, љутње и туге... У овом писму владика Николај се обраћа војнику кога је Бог спасао сигурне смрти и Својом милошћу отворио му духовне очи...
Људи посебног богоугодног, чистог и молитвеног живота, светитељског, блиски су са свима и разумеју сва Божја створења – и људе и животиње и биљке. Ова прича о светом Ави Јустину записана је према речима епископа Атанасија Јевтића.
Молитве старца Клеопе, старешине румунског манастира Сихастрије, за хиљаде монаха и мирјана који су му долазили тражећи духовну помоћ, доносиле су чудесне плодове: болесни су се исцељивали, проблеми решавали... Али уз помоћ благодати Духа Светога, старац је био и сведок многих чуда. Ово је сведочанство о једном од њих.
Повест о београдској грешници, коју је написао свети владика Николај, поучава нас колико је важно и шта значи спасити душу једном човеку. Ова прича сведочи како само једно дело милости према ближњем које учинимо, отписује многе наше грехе!
Све на свету има своју цену сем љубави и Божије милости. Да је љубав бесцена сведочи мноштво случајева са разних страна света међу којима и ово сведочанство о девојчици, која је својом љубављу призвала чудо Божије, како би помогла свом болесном брату.
Италијанка, која је била као пилот НАТО снага учествовала у бомбардовању Србије 1999. године, уверила се да се чуда Божија често дешавају. У моменту када је требало избаци бомбу на манастир Милешева, појавио јој се лик Белог Анђела, који ју је упозорио да то не чини. Преплашена оним што је видела, вратила се у базу не обавивши свој задатак.
Христос је увек ту, у градској вреви и у реци аутомобила, па и ноћу и дању Он је на улицама и путевима. Само Га треба приметити, осетити Његово присуство у срцу. Ово је искуство православног такси возача који је возећи готово усмртио дечака али након његове молитве, Господ га је вратио у живот.
Старац Исихије је био стари подвижник у једном нашем манастиру, нећемо рећи којем, кога сам ја случајно срео током студирања на Православном Богословском Факултету, обилазећи манастире. Често сам одлазио код њега и остале су ми у сећању неке његове приче, поуке, разговори са њим, а највише једна интересантна прича о смрти.
Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему, не са страхом да ће нас казнити, него са поуздањем које нам даје осећање да у Њему имамо пријатеља. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност.
Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо.
Нема ничег страшнијег и погубнијег од охолости и себичности имућног човека, али, нити узвишенијег од љубави Божије којом Он, кроз страдање, приводи таквога покајању и промени живота. Ево једног дивног примера.
Господ нас безмерно воли. Он нам шаље цвеће сваког пролећа и спушта сунце свако јутро. Ако хоћемо да причамо са Њим, Он ће нас слушати. Али, и ако што непријатно и болно добијемо, морамо знати да је и то Његовом “рецепту”. На крају све ће то бити добро по наш живот. Као какав укусни колач.
Душевни болесници не траже ништа више од нашег разумевања и прихватања њихове болести. Да се не крију и не плаше или да осећају кривицу због онога што им се дешава. Да могу слободно да говоре о својој болести као и сви други пацијенти, без наших критичких и сумњичавих погледа. Али, ако не можемо да им помогнемо да олакшају свој тешки крст, онда ућутимо с љубављу, и то је такође дело милосрђа.
Заопкуљен материјалним светом и животом у њему, човек свим силама покушава да у таквом свету обрете богатство себи. И не слути да је добитак у - давању потребитима…
Огроман је број верника који моле за помоћ Свету Ксенију Петроградску и који долазе у њену капелицу са свих страна света са сузама туге, али и са сузама љубави и благодарности. И у великом броју писама која стижу у цркву Смоленске иконе Мајке Божје, близу које се налази њена капела, сведочи се о њеној чудесној помоћи. Ово је још једна прича о милости Божијој, молитвеним заступништвом Блажене Ксеније.
Верник, као и неверник, свестан је тога да сваки човек поседује и добре и лоше особине, па ипак своју пажњу усмерава само на оно лошу другом. Често смо склони да без размишљања осудимо некога на први поглед, о чему сведочи и следећи пример из београдске свакодневице.