Старац Исихије је био стари подвижник у једном нашем манастиру, нећемо рећи којем, кога сам ја случајно срео током студирања на Православном Богословском Факултету, обилазећи манастире. Често сам одлазио код њега и остале су ми у сећању неке његове приче, поуке, разговори са њим, а највише једна интересантна прича о смрти.
Још је древни Цицерон говорио, да колико год милиона пута бацили коцке са словима, редови стихова од њих никако се неће добити. А васељена, која нас окружује, далеко је сложенија и пуна далеко дубљег смисла, него најлепше осликано уметничко дело. У овој причи старац Амвросије једноставно објашњава да је сав свет који нас окружује велика књига откровења Божијег, сведочанство о свемоћи и премудрости њеногТворца.
Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему, не са страхом да ће нас казнити, него са поуздањем које нам даје осећање да у Њему имамо пријатеља. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност.
Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо.
Нема ничег страшнијег и погубнијег од охолости и себичности имућног човека, али, нити узвишенијег од љубави Божије којом Он, кроз страдање, приводи таквога покајању и промени живота. Ево једног дивног примера.
Господ нас безмерно воли. Он нам шаље цвеће сваког пролећа и спушта сунце свако јутро. Ако хоћемо да причамо са Њим, Он ће нас слушати. Али, и ако што непријатно и болно добијемо, морамо знати да је и то Његовом “рецепту”. На крају све ће то бити добро по наш живот. Као какав укусни колач.
Душевни болесници не траже ништа више од нашег разумевања и прихватања њихове болести. Да се не крију и не плаше или да осећају кривицу због онога што им се дешава. Да могу слободно да говоре о својој болести као и сви други пацијенти, без наших критичких и сумњичавих погледа. Али, ако не можемо да им помогнемо да олакшају свој тешки крст, онда ућутимо с љубављу, и то је такође дело милосрђа.
Заопкуљен материјалним светом и животом у њему, човек свим силама покушава да у таквом свету обрете богатство себи. И не слути да је добитак у - давању потребитима…
Одговор на нашу молитву треба тражити у ситним, свакодневним догађајима, у томе да већ скоро ишчезла храброст оживи топлим пријатељством, да нам племенитост неке непознате душе учини дан светлим и радосним. То је, ето, један од начина на који нам Бог помаже да истрајемо у патњи, да понесемо свој Крст и наставимо кроз живот...
Огроман је број верника који моле за помоћ Свету Ксенију Петроградску и који долазе у њену капелицу са свих страна света са сузама туге, али и са сузама љубави и благодарности. И у великом броју писама која стижу у цркву Смоленске иконе Мајке Божје, близу које се налази њена капела, сведочи се о њеној чудесној помоћи. Ово је још једна прича о милости Божијој, молитвеним заступништвом Блажене Ксеније.
Верник, као и неверник, свестан је тога да сваки човек поседује и добре и лоше особине, па ипак своју пажњу усмерава само на оно лошу другом. Често смо склони да без размишљања осудимо некога на први поглед, о чему сведочи и следећи пример из београдске свакодневице.
Живимо у сујети и самомњењу, самозаљубљности у себе и „своје“. Али, свакодневно и укрштамо путеве са људима; са онима који , као и ми, живе у својој искључивости, али и онима који су спремни да схвате и прихвате другог и другачијег. И, неретко, тај други и другачији се ни у чему не разликује од мене самосвојног и самозаљубљног...
Шта имамо да сумњамо више, браћо? Сведочанство ово јасније је од летњега поднева и тврђе од дијаманта и драгоценије од свих блага овога света; а то је да они који се удостоје онога света и васкрсења више не могу умрети, него су бесмртни као ангели Божји.
Једног монаха смућивала помисао да оно што прима у цркви нису Тело и Крв Христови, него обични хлеб и вино. Братија се помолише Богу да му Он открије божанствену силу која обитава у Светој цркви и Причешћу. И ево шта му би одговорено: „Када би човек могао узимати тело, тело би му се и давало, него пошто нико не може да једе месо, Господ је и уредио да се у причешћу узима хлеб. И тако, примаш ли ти са вером оно што држиш у руци својој?“
Како је хирург кардиолог приликом операције дечака у његовом срцу пронашао Христа. Десило се баш онако како је дечак упорно тврдио: “Када отвориш моје срце, у њему ћеш наћи Христа”.
Црква је неисцрпни извор чуда. Узима воду и она постаје освећена, узима хлеб и вино и они се претварају у Свето Причешће. Узима човека као глину и чини га богом. Међутим та чуда многи не виде. Јер, ако би их видели, не би омаловажавали ни мрзели Цркву Христову, него би је волели и поштовали. И не би говорили о њој са презиром као што то говоре.
Бог ти је дао мене као ослонац твог живота, да те чувам и штитим и не напуштам до смрти. Aли си ме одбацила. Сама си убила онога ко је требало да постане твој хранитељ у старости. А сад ропћеш што си беспомоћна и усамљена. Зар ни сада нећеш рећи две речи: «Господе, опрости!»? Мајко, зову ме, морам да идем. Није ми дозвољено да видим твоју смрт и да знам, која је твоја судбина. Сазнаћу за њу кад се сретнемо на Страшном суду да бисмо се затим заувек растали...
Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и – остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи...
Због љубави према људима и невероватне кротости, Серафим Саровски посебно је поштован међу православним хришћанима. Он је својим примером показао лепоту хришћанског живота и многе привео Богу. Ово је прича о томе како је и протестантској породици помогао да угледају светлост Православне вере.
Ниједна животиња, ниједан гмизавац, ни змија, ни шкорпион, не уништавају свесно своју децу, а човек из доба цивилизације, просвећености и хуманизма их превазилази по суровости. Разумна бића која живе на земљи постала су суровија од змија и шкорпиона. Док убиство деце не буде проглашено за највећи злочин и стављено ван закона, сви позиви на мир и праведност ће бити само маска на канибаловом лицу.