Ми смо уобичајили да Христов Други долазак и суд називамо „Страшни суд“. Тај назив је утолико тачан што ће последњи, Божији, суд за многе од нас бити, заиста, страшни. Јасно је да нема разлога да он за праведнике буде страшан.
Бог нас воли више од Самога Себе. Он је сишао са Небеса, Син Божији, један од Тројице и родио као један од нас, страдао због нас, понео Крст, погинуо због нас, узео грехе и кривицу свих људи на Себе, као да је Он крив за све и страдао на Крсту да би нам се у Њему греси опростили. Па кога је Он ту поставио на прво место: Себе или нас?!
Има ли греха који свемилостиви Бог никада неће опростити? Одговор је да. То је хула на Духа Светога, грех у коме многи од нас имају удела. Међутим, није све тако једноставно као што изгледа. Човек хули на Духа када иде против Божанске воље. Ово није ништа друго до савест, мудро усађена у душу сваког човека. Ако стално утишавате глас своје савести, он ће заувек престати, чинећи покајање (а самим тим и опроштај) немогућим.
У времену када „цивилизованим“ друштвом доминирају антипразници, водећу улогу преузима тзв. Дан заљубљених. Да ли се заиста ради о искреној прослави љубави или комерцијалном помодарству? Или, да ли је у питању помен мученику или комерцијализација љубави?
Како променити себе, а не свет око себе, како трансформисати свест и дух. Промена особе почиње од чишћења огреховљене душе. Трансформација свести и ума, промена живота на боље, неће се десити ни кроз какву технику, већ само кроз једноставан и побожан живот. Да, никаква магија није потребна да промениш себе и живот око себе, осим молитве, поста, кајања, исповести и причешћа.
Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе.
Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу је да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умреш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.
Препуни су наши градови и села маторих нежења, људи који ни у позним годинама нису остварили брак. То је постало општа појава. Али, то нису испосници који су дали завет безбрачности. Напротив. Слободни од брака, зрели мушкарци ни не мисле да на земљи живе благочестиво. Ни за кога не одговарају, ни о ком се не брину, само задовољавају своје страсти по избору.
Христос жели да Га видимо као пријатеља и брата. Ово можемо да постигнемо ако се покајемо и уместо света греха, свим срцем заволимо Господа. Како говори авва Исак, "покајање је брод који води у Царство, страх Божији је крманош брода, а божанска лука којој пловимо јесте Љубав. А када стигнемо до Љубави, стигли смо до Бога и наше путовање се заврши. Стигосмо тамо где су Отац, Син и Свети Дух".
„Да буде воља Твоја и на земљи као на небу“ – речи су из молитве Господње коју сваки верујући православни хришћанин треба да чита сваки дан. Често су то за нас само речи које сваки дан механички изговарамо. Али постоје и тренуци када оне престају да буду само речи - већ постају смисао нашег живота.
Несреће и невоље које сналазе свет мало утичу на људе да постану истински верујући. Када су на Београд падале бомбе, крстили су се и молили и Богу завете чинили и они који то никада раније нису радили. Али то су чинили само док је бомбардовање трајало...
Навикли смо да желимо Царство Небеско само за оне који су умрли. Али Царство Небеско уопште није нека специфична стварност загробног живота. Пронаћи Царство Небеско значи вратити везу са Богом, ући у простор Духа Светога. То је задатак сваког хришћанина и решава се већ овде на земљи. Ономе ко га нађе, више није важно да ли је богат или сиромашан, здрав или болестан, млад или стар и више му ништа од овога не може одузети радост.
Смисао људског живота и његова вредност се одређују циљем који човек себи поставља. Ако ће земља изгорети и ако је све на њој пролазно, човеков живот се обезвређује, постаје таштина, „мучење духа“. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве управљамо ка Храму, где не постоји ни данас, ни сутра, ни јуче, већ постоји Вечни Бог, Који воли.
Све физичко у овом свету постоји као последица онога што се дешава у духовном свету. Постоје одређена правила по којима све постоји и креће се. Без обзира да ли су вам познати или не, верујете ли у њих или не, ови закони ипак постоје, делују и стално утичу на нас. Ако упознате неке од ових правила и примените их, бићете запањени њиховим ефектом.
Као што је време почело своје постојање Христом, тако ће га и завршити Њиме: последњи дан биће у исто време и дан другог доласка Христовог. Кроз све данe и све ноћи сви људи, а са њима и за њима и сва твар, хитају последњем дану, у који ће се свршити тајна овога света и историје људске...
Помилуј нас, Исусе, Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо учинити ништа, не одступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас.
Не тако давно пажњу филмофила неодољиво је привлачио филм ''Егзорциста''. Тема филам била је истеривање демона из човека а сами филм жанровски је сврстан у – хорор. И не без разлога. О изгону демона из људи читамо у Јеванђелским текстовима али у животу Цркве Христове ти ужасавајући призори су, безмало, свакодневица.
Човек је господар неизговорене, али и роб изговорене речи, гласи једна мудра изрека. Зато је од животне важности да имамо контролу над изговореном речју, без обзира што у свакодневном животу много тога што се дешава мами из нас реч више. А наше речи, оне су дијагноза наша душе.
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?
Религија страха; религија лажне понизности; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Људи непрестано долазе и питају за савет. Исповедам их и причам, причам, причам; а нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!!!