Како да знамо да ли смо заиста опростили?
Најтеже је опростити ономе ко се никада није покајао, а понекад нас највише повређује човек коме смо желели да пружимо руку помирења. Како да се ослободимо увреде која и даље боли, чак и када смо одлучили да опростимо? И можемо ли пронаћи мир ако чекамо да друга страна прва призна своју кривицу?
Последња борба: четири искушења у часу смрти
Најтежа духовна борба може нас сачекати у часу смрти, када непријатељ покушава да поколеба веру, пробуди очајање или нас наведе да се уздамо у сопствене заслуге. Преподобни Никодим Светогорац указује на четири опасна искушења за која се треба припремати док још имамо времена. Јер последња борба не почиње на самрти – за њу се припремамо свакога дана, кроз покајање, смирење и поверење у Божију милост.
Не бој се, јер Ја сам Први и Последњи
Не бој се, јер Ја бејах мртав и ево сам жив. Ја сам власник смрти као и живота. Ја сам власник времена, као и вечности. Не бој се! Ва вијек вијека Ја сам жив. И ти ћеш бити жив са Мном. И сви они који Ми остану верни и не убоје се, биће живи са Мном. Не бој се, јер Ја сам - алфа и омега.
Како сазнати вољу Божју?
Често се молимо Богу да нам покаже пут, а у срцу већ имамо одлуку којом желимо да кренемо. Желимо Његову помоћ, али да ли смо спремни да прихватимо и одговор који нам се не допада? Свети Серафим Вирицки оставио је савет који нас подсећа шта треба да тражимо у молитви: „Тражимо помоћ од Бога... али не онако како ја желим, већ како Бог хоће.“ Како да препознамо вољу Божију и поступимо када се она не поклапа са нашим жељама?
Чудо у Москви: Богородица спасила жену током реанимације
Ових дана из Москве стиже прича о жени која је у реанимацији била на ивици живота. Док су се лекари борили за њу, њени пријатељи су се молили пред чудотворном иконом Богородице „Исцелитељка“. Жена је била лекар, неверујућа и никада није ишла на богослужења – али када је преживела, дошла је у манастир да захвали Богородици. О њеном случају, као и о другим сведочењима о помоћи пред овом древном светињом, сада се говори у Москви, након молебана за тешко болесну децу који је 1. октобра служен по благослову Патријарха Кирила.
Када се човек дрзне на светињу
Када човек посегне за светим, последице могу бити застрашујуће. Четири приче Владике Николаја откривају шта се догађа када се светиња претвори у предмет обести, мржње или пркоса. Икона, храм, путир и Свето Писмо нашли су се пред људским презиром – али шта се догодило онима који су подигли руку на свето?
Шта чинити ако ближњи разарају душу?
Шта учинити када нас ближњи, тражећи од нас више него што можемо да поднесемо, почну да разарају изнутра? Да ли хришћанска љубав и поштовање родитеља значе да морамо да трпимо све, чак и онда када нас тај однос води у душевну исцрпљеност и потпуно разарање живота? Где заиста пролази граница између хришћанске жртве и права да кажемо одлучно „не“ како бисмо сачували душу и остали верни Богу?
Када си окружен људима, а ипак сам
„Ја сам сам, и немам никога.“ Те речи понекад изговори старији човек који је сахранио своје најближе, али их једнако тешко носе и млади људи, чак и они који су успешни, окружени познаницима и наизглед задовољни животом. Човеку је потребан неко са ким ће поделити радост, изговорити оно што га боли, испричати како му је протекао дан. Још у првој глави Књиге Постања чујемо Божије речи: „Није добро да је човек сам“ (Пост. 2,18).
Човек планира, а Бог води: три приче о Божјој Промисли
Пред нама су три приче које нам је пренео отац Димитрије Торошин, протојереј Успенске цркве у селу Озерскоје у Калушкој области. Оне говоре о томе којим путем крене живот људи који следе вољу Божију, ма како им она чудно изгледала, а како бива са људима који по сваку цену раде све на своју руку.
„Безумље“ Крста Христовог и Његовог Јеванђеља
Јеванђеље често звучи тако захтевно да се човек запита да ли је уопште могуће живети по њему. Христове речи толико пута доводе у питање оно што нам говоре здрав разум, навике и искуство овога света. Зашто онда оно што људима изгледа као „безумље“ Крста открива једну дубљу мудрост која превазилази све наше представе о животу?
Једно „Слава Теби, Боже“ вреди више него хиљаду „Господе, помилуј“
Кад се човек захвали Богу макар и за мало, онда долази благослов Божији толико богат да ђаво не може да га поднесе и одлази. „Слава Богу“ никада не би требало да нестане са ваших усана. А кад човек усред бола каже „Слава Теби, Боже“, његова патња више није иста.
Изгубљена марама: човек гледа на лице, а Господ на срце
Пут до Бога често је засут правилима и формалностима које понекад постану важније од саме суштине. Један неочекивани догађај на самом прагу храма заувек је променио једној жени поглед на веру. Сукоб са властитим осуђивањем и стидом открио је да Божја милост превазилази сваку спољашњу форму. Права вера није у томе шта носимо на глави, већ шта носимо у срцу.
Истина у рукама искушења
Најопасније искушење често звучи као добар савет: „Сачувај себе. Не мораш да страдаш. Узми оно што ти треба. Докажи им ко си.“ Управо тим путем ђаво је у пустињи покушао да одврати Христа од воље Оца, а сличан позив чуо се касније и кроз апостола Петра, када је из љубави покушао да Га одврати од Крста. Искушење зато може доћи и кроз зло, али и кроз речи човека који нас искрено воли. Када препознамо тај глас у себи, јеванђелска прича о Христовом искушењу одједном постаје много ближа нашем сопственом животу.
Када имена постану сведочанство – Вера, Нада и Љубав
Када изговоримо речи вера, нада и љубав, обично помислимо на три хришћанске врлине. Али Црква их чува и као имена три девојчице које су, заједно са својом мајком Софијом, пострадале за Христа. Њихов празник зато није само успомена на једно мучеништво из давних времена. У именима ових светих жена као да је пред нама сажета сама срж хришћанског живота.
Када иконе мироточе – како разликовати благодат од демонске обмане?
Када икона мироточи, прва помисао је да се догодило чудо. Али Црква је кроз векове знала да сама појава уља, мириса или чак крви још није доказ Божје благодати – важно је и шта та појава доноси у људске душе и куда их води. Било је случајева у којима су се око мироточивих икона људи окупљали, а уместо покајања и смирења расли су сензација, гордост и неповерење према Цркви. Зато се поставља озбиљно питање: како разликовати чудо Божје од појаве која долази из сасвим другог извора?
Немогуће је измислити Христа
Ако су људи измислили Христа, зашто би измислили Бога који је понижен и распет? Много би прихватљивија била прича о богу који је моћан, бесмртан и далеко изнад обичног човека. А хришћански писац Тертулијан већ у 2. веку износи необичну мисао: управо зато што је прича о Богу који умире на крсту била толико невероватна, човек је тешко могао сам да је измисли.
Тајна Часнога Крста
Шта се догодило на Крсту, да је оруђе најстрашнијег мучења постало знак победе и спасења? Свети Јустин Ћелијски води нас у тајну Часнога Крста, откривајући његову силу над грехом, смрћу и сваком људском слабошћу. Крст није само успомена на Христово страдање – он је сила Христове победе, у којој је Голгота постала рај, а вера добила своју непобедиву снагу.
Најскупљи поклон: Дан који се неће поновити
Време је једини дар који добијамо, а који не можемо да сачувамо за сутра. Сат који је прошао више нико не може да врати, али сваки дан може постати прилика да волимо, опростимо и приближимо се Богу. Шта се догађа са временом када се заврши овај живот и дођу ново небо и нова земља?
Котва душе – хришћанска нада у времену олује
Живот понекад личи на море у олуји: таласи ударају са свих страна, правац се губи, а човек не зна шта га чека иза следећег таласа. Хришћанска нада је котва која држи душу у Истини и онда када се све око ње љуља. Свети Апостол назива је „сигурном и чврстом“, јер њена снага долази од Бога који остаје веран. Шта значи имати такву котву у времену када све око нас губи правац?
„Шта ће људи рећи?“ – зашто се бојимо истине о себи
„А шта ће људи рећи?“ – можда је то питање које нам је тихо управљало животом много више него што желимо да признамо. Због туђег погледа човек уме да сакрије своју слабост, да глуми да је бољи него што јесте, да гради слику о себи какву жели да други виде. А док се трудимо да оставимо добар утисак пред људима, лако заборавимо на Божији поглед – једини поглед пред којим ништа о себи не можемо сакрити.