Живимо у времену криза, али једна се издваја - криза идентитета. Изгубили смо везу са својим коренима, заведени лажним обећањима успеха. Можемо ли се вратити истинским вредностима и пронаћи пут назад ка себи?
Апостолство Цркве није само записана историја, већ живо путовање кроз време, вођено сведочењем оних који су ходили са Христом. Гледати свет њиховим очима значи кренути на пут вере, пут који нас води ка самом извору истине.
Замислите врт врлина, у којем љубав најлепши цвет. Замислите дугу на небу Јеванђеља, где је љубав најсјајнија боја. Замислите круну вере, где је љубав најскупљи бисер. Али, шта је заправо права, истинска љубав, она која долази од Бога, а не од искривљених људских представа? Шта је то што ту љубав чини кључем свих врата и леком за све ране?
Божићна радост није обична забава, већ радост са сузама захвалности у нашим очима. Знамо кроз каква искушења треба да прође Божанско Дете, као што је и Он знао за то. Али то не умањује наша осећања, већ их чини трезвенијим и свеснијим. У атмосфери божићног ватромета, светлећих излога и празничних славља, ово помаже да се сачува унутрашња тишина те витлејемске ноћи и да се чује анђелско певање: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. (Лк 2, 14).
Чудо Христовог оваплоћења, превазилазећи законе природе, изненадило је целу земљу, обновило цео свет, поделило историју и, летећи кроз двадесет векова, и данас нам остаје познато. Месија је рођен данас! И ова порука, коју су Анђели донели са Неба и први примили пастири, разлегла се као муња на све крајеве света.
У тишини божићне ноћи, док се слави рођење Спаситеља, учесници су нам добро познати: Марија, Исус, анђели, пастири... Али, једна личност често остаје у сенци, иако је била од кључне важности. Ко је био тај праведни човек који је прихватио улогу заштитника Свете Породице, и шта нам његов живот говори о истинској величини?
Ако тугујеш због неправде у свету, знај, да су све неправде Богу познате и да Он, Творац света, броји сузе, које гоњени и потиштени на земљи проливају због неправде и неправедника. Нема греха, који ће остати у тајности, нити неправде, која ће остати некажњена.
Сви су чекали Христа - чак и незнабошци. Чували су традицију, веровали у њу, путовали далеки пут да би Израиљцима честитали рођење Цара - али се показало да нико у Јерусалиму није чуо за то... Штавише, сазнавши за рођење Месије, безбожни цар Ирод је кренуо да Га убије! Пагани су прихватили Христа, али Јевреји, „своји“, нису Га прихватили.
Да ли сте се икада запитали зашто се одређени покрети и идеологије, попут атеизма и сатанизма, фокусирају само на хришћанство, а не на друге религије? Зашто се буне против Христа, док истовремено ретко када критикују ислам, будизам или хиндуизам? Зато се поставља питање: да ли кроз свој бунт против хришћанства, ови покрети заправо несвесно сведоче о његовој јединственој улози и истини?
Од памтивека, човек трага за одговорима на питања о свом пореклу и сврси. Посматрајући свет око себе, дивећи се његовој складности и сложености, долазимо до закључка о постојању Творца. Али, шта је то што нас, људе, издваја од осталог створеног света? Шта значи бити створен по лику и подобију Божијем?
Један од дарова Духа Светога онима који су својим животом Њега и задобили, јесте и прозорљивост. Благодатни дар који чини да човек може догледати будуће догађаје. Неретко, будућност им бива откривена и посредством других светих Божијих људи. Такав случај збио се и са Светим Јованом Кронштатским коме се јавио Свети Серафим Саровски описујући му догађаје који ће наступити на крају историје света и човека, што је свети и посведочио оставивши о томе запис.
Старац Јосиф Исихаста: "Бог вас чује чим Му се обратите. Али, Он не размишља као ви. У великим искушењима Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а Анђели вам се диве. Дакле, ако желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Али, када све прође, испунићете се радошћу. То је, уистину, пут и ја, који вам ово пишем, сведочим истину из сопственог искуства."
Да ли је могуће помирити духовно и материјално? Да ли је тежња ка благостању у супротности са хришћанским вредностима? У православном контексту, ова питања добијају посебну тежину. Да ли је сиромаштво увек врлина, а богатство нужно грех? Како Православна вера обликује наш однос према новцу и материјалном?
Свака Нова година изазива еуфорична осећања код највећег броја људи. Еуфорију као одраз нове наде да ће бити боље. Али, остаје загонетка зашто овај празник већина празнује са таквим весељем када знамо да смо се сви са одласком старе године још ближи највећој жалости - смрти.
У човековом животу онолико је радости колико он показује љубави и бриге према другима. Зато се најдубља веза и блискост људи стиче се када опраштамо једно другом, јер је то блискост у Христу, Који опрашта свима нама.
На Светој Литургији чујемо ријечи: У миру Господу се помолимо - а нама бијес на ноздрве излази! За вишњи мир..., а ми се залијепили за земљу, за све трулежно, све пролазно, живимо на нивоу фудбалског стадиона. А, треба да се молимо за вишњи мир! За мир свега свијета - а ми осуђујемо сав свијет! Не можеш, просто, не можеш да примиш ту молитву! Нити она тебе може да прими као молитвеника. Зато је за Литургију потребно припремити се...
Од дрвених клепала до бронзаних звона, звук који вековима одјекује црквама има многоструко значење. Звоњава звона није само позив на богослужење, већ и моћан симбол вере, наде и радости.
Замислите живот као путовање возом чија је дестинација Царство Божије. Тада ће нам и болести и муке, туге и сва искушења бити само дрвеће које пролеће поред прозора воза. А у срцу ће живети радост због тога што је Бог пружио Своју десницу, загрлио човека као Своје дете и води га за Собом у Царство Небеско.
Издаја боли. И спознаја да су те изневерили они којима си највише веровао може бити поражавајућа. Управо тада, речи псалмопојца „Сваки је човек лаж“ добијају нову димензију, продирући дубоко у нашу свест. Како помирити ту горчину са надом и како живети са тим сазнањем, а да притом не изгубимо веру у добро?"
Богохуљење, подстакнуто мржњом према сопственој нацији и традицији, представља дубоку социолошку и културну загонетку: како може постојати хула на оно што се сматра непостојећим? Историја је показала да мржња према вери и нацији доводе до катастрофалних последица као што су крвопролиће и успостављање диктатура. Због тога је важно разумети корене богохуљења и супротставити му се, јер уништава не само веру, већ и културне и цивилизацијске вредности које су темељ сваког друштва.