Ово живот претвара у пакао…
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може се означити као Молитва Поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота св. Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.
Растанак и развод
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?
Истинска љубав и зависност
Љубавна зависност представља опасно стање душе човека који под видом љубави развија, може се слободно рећи, вампирски однос према “објекту” своје љубави. Корен ове патологије психолози налазе у недовољно артикулисаној љубави родитеља према детету при чему дете остаје закинуто за истинску љубав, ону која не укида слободу онога кога волимо.
Јесмо ли деца Божија?
Није довољно назвати се само именом Христовим а даље живети онако како том светом имену не доликује. Ко не твори правду, није од Бога, вели свети апостол Јован Богослов. Ми, Хришћани, деца смо Божија ако смо браћа, по љубави, међу собом, без обзира којима нас преградама одвајали једне од других. Ето, какву нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо.
Најважније искуство
Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. И Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Величина Цркве је када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи који су ван Цркве не могу да схвате сматрајући то немогућим. Међутим, у Цркви је то могуће јер постоји вера која представља животно искуство - највеће искуство које човек може да стекне.
Духовно и душевно
Постоји међу нама хришћанима једна велика заблуда која се односи на то да врло често бркамо појмове духовног и душевног. И не само бркања појмова него и у свакодневном животу склони смо да не препознајемо ова два стања, мислећи да су она једно и исто. А у чему је, заправо, разлика? Шта је то духовно, а шта душевно?
Царица Небеска - Ковчег Новог Завета
Апостоли су слушали Христа како говори; Марија Га је научила да говори. Апостоли су јели храну коју им је Христос дао; Марија Га је хранила млеком из свог тела. Апостоли су видели Христа како спава на лађи; Марија Га је љуљала да спава на свом крилу. Апостоли су ходали са Христом три године; Марија је ходала са Њим 33 године. а распећу су скоро сви апостоли побегли; Марија је стајала у подножју крста. Зато и ми, попут арханђела Гаврила, говоримо: „Богородице дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с тобом. Благословена си Ти међу женама, и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.“
Волиш ли ме?
Волиш ли ме, савремени човече? За одговор на питање Господње нису потребне научне анализе већ да се наше срце овог трена и момента преда љубави Господњој да нас благодаћу Духа Светог носи кроз бурно море овог живота да би се са Њиме вечно радовали у заједници Светотројичне љубави једног истинитог Бога, Оца, Сина и Духа Светога.
Како хоћете да људи вама чине, чините и ви њима
Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама? Оно што Господ тражи од нас је тако природно, чисто и свето: И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима. Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне... И плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је и Он благ и према незахвалнима и злима.
Погрешан одговор
Заповест о служењу другима је толико важна да је поновљена чак пет пута у Јеванђељима. Оно што Христос каже само једанпут, веома је важно за нас, а ако то понови ПЕТ ПУТА, онда је то од невероватне важности. Зато, да нас Бог једног дана, када будемо давали одговор на Страшном Суду, не би упитао: "Који део мојих наредби није био јасан?”, не заборавимо да нам је живот дат ради служења и Богу и ближњима.
Коме је, у ствари, потребан 8. март?
Иза најезде рекламних порука које мушкарце подсећају на то да треба да обрадују жене поклонима за пригодне празнике, стоји давно осмишљен сценарио западног света, у намери да комерцијализује оне истинске традиционалне вредности, које су окосница човековог живљења. Тако су љубав, жена, мајка, захвалност, рад, Божић, традиција – добили своје добро утврђено финансијско упориште у празницима, а прави систем вредности је замењен лажним.
Пост и телевизијa
Многи хришћани сматрају да је пост установљен како би се тело потчинило души. Светитељ Григорије Богослов је тело назвао “ноћном и страсном слушкињом”. Душа је царица, а тело је њена робиња која треба да учествује у слави своје царице. Међутим, ова “робиња” је самовољна, непослушна, склона побунама и због тога је тако често силом треба приморавати да се повинује.
О фарисејству у вери
Није грех највеће зло које може погодити човека, говоре свети Оци Цркве, већ је највеће зло немање свести о греху. Или, можда, свесно занемаривање и окретање главе од огледала у којем можемо видети наказне себе. Одбијањем да сами проникнемо у тамну страну наше личности заваравајући себе да смо на добром путу, показујемо болест духа која је опаснија од свих најстрашнијих телесних болести.
Узвишеност смрти
Смрт је исувише велика. Она, чак и мисао на њу, као да је једино што животу даје узвишени смисао. Она нас подстиче да живимо тако да наше последње речи не би биле празне и наши последњи поступци не би били лакомислени. Она нас подсећа да свака наша реч треба да садржи све благочестиво, сву лепоту, сву хармонију и љубав међу нама људима.
Пост – промена философије живота
Нема истинске обнове људског бића, нема промене човеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмерењу целокупног људског бића, као људском напору на самоограничење, на уздржање, васпитање своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповеда од памтивека.
Сврха поста
Неколико недеља се припремамо да бисмо ступили у Велики пост и то, само по себи, упућује колики значај Црква даје овом посту пред Васкрс и колико је нама потребно да бисмо се духовно оспособили да уђемо у тај подвиг. Све то зато што је пост од изузетно великог значаја за наше спасење. Све поуке упућене су на то да постећи телесно, треба да се научимо и да постимо духовни пост, а сврха и једног и другог вида поста је да се припремимо да примимо Божју благодат.
Једини прави пост
Прави пост је Љубав, као и уздржање од свих страсних мисли и дела која су продукт наше пале природе, егоизма, себичности. Ближњи је наш пост, наши домаћи, сви они које треба да ставимо на прво место, а не наше ,,Ја", јер то јесте Љубав, то је Христос, то је Бог и такав је наш Бог, Који нам је оставио и свој Еликсир Љубави на Својој Светој Литургији, Свето Причешће. Хитајмо људи не часимо, хитајмо свом Родитељу!
Тврдо срце
Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним сиромахе, јер не могу то сам да учиним. “Али постоји нешто што сам очекивао од тебе”, рећи ће нам Христос, “постоји нешто што си могао да учиниш и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Да се покајеш! Да се макар покајеш”. Зато, нека не прође ни један дан у твом животу а да увече, пре но што заспиш, не кажеш Богу: Боже, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам и данас чинио!
Живети православно
Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим?
Школа опраштања
Много је међу нама оних који, учинивши нешто лоше своме ближњем, имају осећај кривице и жељу да затраже да им се опрости. Они и траже опроштај али га не добијају увек. Више је разлога који доводе до изостанка праштања, али постоји и више развојних стања у самом приступу.