Православни хришћани који доследно чувају наше свето православно Предање никада себи не постављају ово питање. Другим речима, они чврсто верују да је Православље Црква Христова и Његових Апостола од почетка и непоколебљиво корачају ка остварењу највишег циља, а то је њихово духовно спасење. Јединственост Православља данас вам откривамо и кроз чудесне, а по мало и шокантне догађаје из живота Цркве у Африци.
Понекад нас, православне хришћане, оптужују да смо идолопоклоници јер се поклањамо дрвету, како називају иконе. Зашто се у православљу утврдило иконопоштовање и шта за нас представља икона? Зар у Библији није забрањено поклањање идолима?
Једна од најтеже схватљивих и прихватљивих вредности хришћанског живљења је, свакако, мучеништво. Историјски оптерећен велим страдањем наш народ, иако православан, није у стању да до краја схвати и прихвати васкрсну димензију страдања. А у страдању и мучеништву налази се, заправо, најузвишенији смисао припадања Христу васкрслом.
Вера најдрагоценији дар. Она нам даје исправан поглед на свет, открива смисао живота, охрабрује нас у тешким данима, весели срца наша, снажи нашу молитву, и чини доступном Божију бескрајну милост. Вера ће нам донети мир душе, радост и предукус већ постигнуте победе над злом која је Апостолима пружила толику утеху: „Јер све што је рођено од Бога побјеђује свијет; и ово је побједа која побиједи свијет - вјера наша“ (1. Јн. 5, 4).
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може се означити као Молитва Поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота св. Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?
Љубавна зависност представља опасно стање душе човека који под видом љубави развија, може се слободно рећи, вампирски однос према “објекту” своје љубави. Корен ове патологије психолози налазе у недовољно артикулисаној љубави родитеља према детету при чему дете остаје закинуто за истинску љубав, ону која не укида слободу онога кога волимо.
Није довољно назвати се само именом Христовим а даље живети онако како том светом имену не доликује. Ко не твори правду, није од Бога, вели свети апостол Јован Богослов. Ми, Хришћани, деца смо Божија ако смо браћа, по љубави, међу собом, без обзира којима нас преградама одвајали једне од других. Ето, какву нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо.
Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. И Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Величина Цркве је када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи који су ван Цркве не могу да схвате сматрајући то немогућим. Међутим, у Цркви је то могуће јер постоји вера која представља животно искуство - највеће искуство које човек може да стекне.
Постоји међу нама хришћанима једна велика заблуда која се односи на то да врло често бркамо појмове духовног и душевног. И не само бркања појмова него и у свакодневном животу склони смо да не препознајемо ова два стања, мислећи да су она једно и исто. А у чему је, заправо, разлика? Шта је то духовно, а шта душевно?
Апостоли су слушали Христа како говори; Марија Га је научила да говори. Апостоли су јели храну коју им је Христос дао; Марија Га је хранила млеком из свог тела. Апостоли су видели Христа како спава на лађи; Марија Га је љуљала да спава на свом крилу. Апостоли су ходали са Христом три године; Марија је ходала са Њим 33 године. а распећу су скоро сви апостоли побегли; Марија је стајала у подножју крста. Зато и ми, попут арханђела Гаврила, говоримо: „Богородице дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с тобом. Благословена си Ти међу женама, и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.“
Волиш ли ме, савремени човече? За одговор на питање Господње нису потребне научне анализе већ да се наше срце овог трена и момента преда љубави Господњој да нас благодаћу Духа Светог носи кроз бурно море овог живота да би се са Њиме вечно радовали у заједници Светотројичне љубави једног истинитог Бога, Оца, Сина и Духа Светога.
Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама? Оно што Господ тражи од нас је тако природно, чисто и свето: И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима. Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне... И плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је и Он благ и према незахвалнима и злима.
Заповест о служењу другима је толико важна да је поновљена чак пет пута у Јеванђељима. Оно што Христос каже само једанпут, веома је важно за нас, а ако то понови ПЕТ ПУТА, онда је то од невероватне важности. Зато, да нас Бог једног дана, када будемо давали одговор на Страшном Суду, не би упитао: "Који део мојих наредби није био јасан?”, не заборавимо да нам је живот дат ради служења и Богу и ближњима.
Иза најезде рекламних порука које мушкарце подсећају на то да треба да обрадују жене поклонима за пригодне празнике, стоји давно осмишљен сценарио западног света, у намери да комерцијализује оне истинске традиционалне вредности, које су окосница човековог живљења. Тако су љубав, жена, мајка, захвалност, рад, Божић, традиција – добили своје добро утврђено финансијско упориште у празницима, а прави систем вредности је замењен лажним.
Многи хришћани сматрају да је пост установљен како би се тело потчинило души. Светитељ Григорије Богослов је тело назвао “ноћном и страсном слушкињом”. Душа је царица, а тело је њена робиња која треба да учествује у слави своје царице. Међутим, ова “робиња” је самовољна, непослушна, склона побунама и због тога је тако често силом треба приморавати да се повинује.
Смрт је исувише велика. Она, чак и мисао на њу, као да је једино што животу даје узвишени смисао. Она нас подстиче да живимо тако да наше последње речи не би биле празне и наши последњи поступци не би били лакомислени. Она нас подсећа да свака наша реч треба да садржи све благочестиво, сву лепоту, сву хармонију и љубав међу нама људима.
Нема истинске обнове људског бића, нема промене човеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмерењу целокупног људског бића, као људском напору на самоограничење, на уздржање, васпитање своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповеда од памтивека.
Неколико недеља се припремамо да бисмо ступили у Велики пост и то, само по себи, упућује колики значај Црква даје овом посту пред Васкрс и колико је нама потребно да бисмо се духовно оспособили да уђемо у тај подвиг. Све то зато што је пост од изузетно великог значаја за наше спасење. Све поуке упућене су на то да постећи телесно, треба да се научимо и да постимо духовни пост, а сврха и једног и другог вида поста је да се припремимо да примимо Божју благодат.
Прави пост је Љубав, као и уздржање од свих страсних мисли и дела која су продукт наше пале природе, егоизма, себичности. Ближњи је наш пост, наши домаћи, сви они које треба да ставимо на прво место, а не наше ,,Ја", јер то јесте Љубав, то је Христос, то је Бог и такав је наш Бог, Који нам је оставио и свој Еликсир Љубави на Својој Светој Литургији, Свето Причешће. Хитајмо људи не часимо, хитајмо свом Родитељу!