Обично не живиш својим животом, већ животом који ти намећу други: родитељи, друштво, политичари, педагози, познаници и пријатељи. Али, постоји решење. Пронађи оно чему тежиш и спроведи то у живот! Живи дубоким стремљењима своје душе и свог срца. Ништа од тога: самоспознаја, искреност, смелост, промене, покајање - не бива без бола. Али се више нећеш вратити у јадну прошлост, већ ћеш, напротив, почети да живиш у дивној будућности.
Један од најстрашнијих, а тако уобичајених и неприметљивих грехова које чинимо свакодневно, јесте оговарање. Оно не само да наноси штету појединцу, већ изазива немир и на друштвеном плану.
Не постоји само једна дефиниција брака. Има их више и свака у центар ставља неки аспект заједничког живота и односа међу супружницима. Међутим, човек би требало да зна које је његово место у брачној заједници, тој заједници љубави, која треба да буде заједница благослова. Ту нема места партнерским односима. Ту је муж поверен љубави жене и жена је поверена љубави мужа.
Сва божанства свих религија на овој нашој планети уствари су само разноврсна уобличења и преображења двају божанстава: човекобога и Богочовека. Вековима се Европа мучи да реши „проклети проблем“ човечије личности, и никако не успева. Јер га увек решава човеком и човекобогом, а не Богочовеком. Достојевског је страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у – римокатолицизму.
Духовдан је, како се вели у дивним песмама црквеним, завршни Празник. Њиме се завршило Спасење. Казао је Бог и Господ Христос човеку ради чега је човек у овом свету. Дао му је сва средства за спасење, дао му је сва средства за обожење, дао му је сва средства за Живот Вечни.
Да би у браковима уништио деспотизам мужа, апостол Павле прописује љубав према жени: „Мужеви волите своје жене“. Да би уништио код жене стремљење ка превласти над мужем, он говори да је дужна да се потчињава мужу: „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а муж је глава жени, а Бог је глава Христу… Мушкарац је обличје и слава Божија; а жена је слава мужевљева; јер није муж од жене, него жена од мужа; и муж није саздан жене ради, него жена мужа ради“ (1.Кор. 11; 3, 1-9).
Ако упитамо људе: „Који је најстрашнији грех по твом мишљењу?“ – један човек ће навести убиство, други – крађу, трећи – подлост, а четврти издају. У ствари, најстрашнији грех је неверје, а оно затим рађа и подлост, и издају, и прељубу, и крађу, и убиство, и све остало.
Ако бисмо покушали да одредимо појам сујете, онда би најприближније означење одговарало томе да је сујета стање надувености, испуњености себе собом или вишак првог лица једнине. У основи сујете стоји погрешна љубав према себи; љубав која човека затвара и одваја од других људи са којима би требало да живи у заједници љубави.
Имамо све, али ипак нам нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем. Бог је заљубљен у нашу душу и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Ми примамо Његове дарове, али заборављамо на Њега. Живот би могао да буде рај, али прогнали смо Творца раја, протерали смо Бога из нашег живота.
Свака хришћанска мајка сматра једном од њених основних обавеза да научи дете молитви, чим његова свест почне да се буди, молитви, која је једноставна и лака за његово разумевање. Његова душа мора бити навикнута на усрдно и топло искуство кућне молитве, поред колевке, за своје ближње и породицу. Вечерња молитва детета смирује и омекшава му душу, он доживљава сладост молитве својим малим срцем и прима први мирис светих осећања.
Свака душа која долази на овај свет носи клицу генијалности, носи печат Божији у себи, носи ,,клицу" Христову. Сваку душу Господ шаље из свог Царства вечности, сваку душу је Господ осмислио пре свих векова у даху тог вечног данас, у тренутку и секунди вечности, те је свака личност, сваки човек, у намисли Божијој од вечности.
Једнако умире и у гробу труне и онај ко је живио добро и највећа бараба на овом свијету. Једнако умиру и једнако бивају сахрањени у земљу. Не зависи само од наших поступака ни вјечни живот, нити квалитет овога живота. Ми треба да примамо Дарове од Бога. Бог једини може да нас одржи у памети. Једини Бог може да нам одржи животну енергију нормалну и стабилну. А, ко се одвојио од Бога - тај је потпуно изгубљен.
Оно што се данас дешава у Украјини није само геополитички и економски рат Америке и Запада против Русије, већ духовни рат против Православља. Његов смисао је да уништи човека као духовну и моралну појаву, афирмишући свуда „слободу“ од заповести Божијих и безумља Содоме и Гоморе под заштитом државних закона, стварајући раскол у Православљу и претварајући га само у спољашњу форму. Због тога се и са Свете Горе Атонске све чешће чују гласови да Русија, чак и ако то још не схвата, спроводи специјалну војну операцију како би успорила долазак антихриста и да би се што више људи покајало и спасло.
Необичан модел за угледање православном мушкарцу је свети праведни Јов из Старог Завета. Заиста, ево човека који је „по Божијем срцу“. Његов живот показује извесне главне особине по којима православни мушкарац може и треба да оцењује себе данас.
Када одлучујемо да идемо за Христом сваки дан нашег живота постаје испуњен страдањем, сузама, боловима. Понекад у нама искрсне питање: Господе, зашто си нас створио таквима да морамо да пролазимо кроз толика страдања? И тада не успевамо да схватимо да је тај негативан пут – пут спасења. Живот на земљи је за сваког човека страдање без краја. Зашто ми све подносимо? Зато што је Творац дошао к нама. И ми Га сада лично познајемо.
Од искони су се људи занимали за садржаје својих снова, трудили се да их протумаче и сазнају њихово скривено значење. Ипак, силазак у снове је пут у туђу земљу за коју ми немамо ни путоказе, ни водиче, ни јасно одређене дестинације.
Зашто се чуда не дешавају свима? Колико болесника и њихових сродника са вером моли Бога и свете за исцељење! Али често не видимо да им се догодило чудо! Зашто? Не постоји дефинитиван одговор на ово питање. Божија воља је нама непозната. „Ко је познао ум Господњи?“ (1. Кор. 2, 16) – пита се свети апостол Павле.
Велики део човечанства није слободан у својој вољи и робује сатани кроз грех. Како пише митрополит Венијамин: „Ми грешници не можемо да будемо слободни, јер наше страсти владају нама. Гордељивац је роб самога себе, иако уображава да је слободан... Неверовање је ропство. Но људи мисле сасвим супротно“.
Човек и не схвата да је духовно биће. Сав погружен у тело и телесан, он не поима да је душа његова слична анђелима, и да има огромну, Богом јој даровану, енергију. Од стања човекових мисли не зависи само његов однос са другим људима, него и са Творцем, његовом старијом браћом, анђелима, и са читавим космосом. Кад се људске помисли толико озвере и оземље, биће крај света.
„Хоћу сад и хоћу све“, чувени припев из једне од песама „Партибрејкерса“, није само симбол похлепе данашњег човека већ и израз нестрпљивости када је у питању и наша жеља да се отарасимо зла. Међутим, у једном трену нити се можемо докопати добра нити се решити зла.