Крст носити сада и овде
Нема православног Србина који не зна за речи светога младића, ђакона Авакума, изговорене пред само погубљење: „Крст носити нама је суђено“! Ми који смо у Христа крштени Крстом смо и даривани, како првих дана по васрксењу Христовом, тако и данас. Постоје ли, међутим, разлике између оних древних и ових, како их називамо, модерних времена?
Данак сујети
У нашем црквеном животу није никаква реткост подела на „ветеране“ и новајлије при чему ови први „знају све“ а ови други – ништа. Самозвани „црквени редари“ често се не устручавају ни да гласним грдњама заводе ред за време богослужења, одређују ко шта сме или не сме да ради у олтару и у певницама, а истовремено се додворавају свештенослужитељима. Пречесто су они и њихова сујета били узрок да многи који су једва смогли снаге да закораче према дверима, оду из цркве на „неодређено“ време!
Љута је смрт грешника
Ако је култура два претходна века била култура која је одбацивала вечност ради измичућих магновења и фантазија, које не може да заустави, онда културу 20. века можемо назвати „фројдовском“ или културом ругања свему светом, које се још чувало у човеку. Та култура је премноге душе погубила најстрашнијом смрћу. Али, та смрт без остатка није поштеделе ни оне који су били њени лучоноше.
“Нико” или “неко”
„Заједничко“ и „појединачно“, „идеално“ и „реално“ су противречности само у области апстрактног мишљења. Стварни живот може да брише противречности и да претапа сложену разноврсност у подједнако сложено јединство. „Ко сам ја у Цркви? Нико или неко?“ Покушаћемо да поразговарамо о томе.
Духовна раслабљеност
Немоћ човекове воље да се бори са грехом, немогућност да се избегне грех, назива се првородни грех, који смо наследили од Адама и преноси се са родитеља на децу рођењем. Чак ни велики праведници нису ослобођени од греховних склоности али се не мире са њима већ се непрекидно боре уз помоћ Божје благодати. Нису, међутим, такви грешници који су погођени духовном раслабљеношћу. Они потпуно одустају од борбе са гресима иако би желели да ступе на прави пут, поставши поробљени греховним навикама.
Хришћански пост
Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства, од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног нивоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но, нас занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.
Бог није створио смрт
За Хришћанство смрт је појава, пре свега, етичкога реда, тј. духовна катастрофа.. Смрт је у свет увео управо човек, слободно пожелевши живот искључиво за себе и у себи, и откинувши, на тај начин, себе од источника, од циља и садржаја живота – од Бога. Зато је смрт постала врховни закон живота иако је није створио Бог.
Време поста
Пост је време кад би требало да себи судимо. Са собом се боримо. А у ближњем потражимо лик Божији. Често је јаснији од нашег. И тако се према њему опходити. Повести рачуна о брату или сестри, али не да пратимо шта једе или не једе. Пост није само јело или не јело! Да будемо милосрдни. Срдачни. Да не будемо лицемери. Да не прогонимо било кога, јер Црква никад никог није гонила. Црква није судница. Црква је болница. Лечи од смрти у коју смо упали зато што нисмо постили.
Да се упознамо...
Ако лајкујете више од 150 пута на Фејсбуку, „велики брат“ више о вама зна него ваша ужа породица, а на 300 лајкова боље сагледава вашу личност од супружника. Софтвер прецизно одређује: расу, године, пол, коефицијент интелигенције, политичка опредељења, сексуална опредељења и карактерне особине. Па добро, није неки проблем, нећемо имати „Фејсбук” страницу и готово. Не може. То што ми немамо жељу да отварамо своје срце њему, не значи да ће нам бити дозвољено да себе сакријемо.
Да ли умемо да слушамо?
Оног тренутка када почињемо да ћутимо у породици и када престанемо да делимо себе са другим, а, тада настаје хладноћа. Она већ подразумева непостојање заједнице, непостојање односа, обраћања. У брачном животу важно место заузимају разговори. Да ли умемо правилно да их водимо? Да ли се дешава да смо у њима истински слушаоци? Супружници почињу да схватају да ће се породично здање рушити све док не науче да слушају једно друго.
Јесмо ли духовно млаки
Млакост се очитује у запостављању и негирању дела побожности, у одбацивању и запостављању навика редовног учешћа на Литургији, молитве, поста, као и навике размишља и надања над будућим новим Божјим светом, вечним животом. Млак хришћанин се не препознаје само по својој незаинтересованости за духовне ствари, већ и по извођењу своје побожности; код њега је присутна отупелост која се огледа у његовој спорости, невољности и неодлучности за духовне ствари.
Карантин – поглед из Светог Писма
Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих беседа детаљно говорио о томе како се према карантину односи Свето Писмо и како православац треба да се понаша за време сличних епидемија.
Зашто су греси тако привлачни?
Замислимо следећу ситуацију: ако би се Господ изненада појавио пред нама и рекао: „Желим да те ослободим мучне страсти! Да ли се слажеш?" - шта би био наш одговор? - „Желим, наравно! Али ... свиђа ми се ова страст". Зашто су греси човеку толико привлачни и да ли је могуће са њима изаћи на крај?
Противотров за ђавоиманост
Јеванђељско казивање о исцељењу гадаринског ђавоиманог приморава нас да се замислимо над тим да ли у наше време има ђавоиманих, и да ли је њихово исцељење било могуће само у древна времена? Авај, има њих и сад, и то прилично много.
Гостољубље је мртво
Ако смо хришћани, требало би уједно да будемо и људи који су гостољубиви, да отворимо наше домове за госте и за ходочаснике, и да се потрудимо да им обезбедимо удобност, да бринемо о њима. Овако би требало да буде, али сва је прилика да постоји духовни разлог због којег све мање испољавамо гостољубље.
Свети Сава и Доситеј Обрадовић
Борба за идентитетско, историјско, духовно и културно наслеђе српског народа не престаје. Ту борбу коју су вековима уназад инспирисали освајачи и окупатори од пре два века инспиришу два егзистенцијално супротна погледа. Иако и данас битишу један поред другога они су суштински непомирљиви. Јер, један води ка Царству вечних вредности док други (за)води ка идентитетском изумирању свега онога што је српски народ кроз своје многовековно стваралаштво сабрао.
О души
Једно од питања које човек поставља себи од искони јесте и питање душе. Невидљива а очигледна, неухватљива а увек присутна, не оставља на миру човека и његову неодољиву потребу да је разобличи и разоткрије. Међу највећим трагачима за суштином људске душе међу светим Оцима Цркве Христове је и Блажени Максим Монах, хришћанима познат као Свети Максим Исповедник.
Одлучност идења за Христом
Сви смо ми Хришћани призвани да будемо апостоли. Сви смо призвани да својим личним животом покажемо шта значи бити хришћанин, шта значи примати Бога у себе; да покажемо како се човек мења, како светли унутрашњом духовном светлошћу и његова дела доносе добар плод, мир, љубав, слогу и какву снагу дају.
О изграђивању новог човека
Нарушавањем и преступањем Божије воље ми смо кренули да испуњавамо нашу сопствену вољу, која је породила смрт. Наше ослобођење од ове казне – то је одрицање и напуштање наше сопствене смртоносне воље и оздрављење човека путем његовог повратка у „природно“ стање.
Слобода у љубави
Слобода није само реч него онтолошко својство човека зато што је створен по лику и подобију самога Бога који је слободно биће које се слободно остварује у заједници, у љубави. Погрешно поимање слободе главни је узрок спотицања и отуђења од стварности многих људи, особито младих, који трагајући за слободом неретко постају робови страсти и егоизма.