Нестварна стварност
Виртуелна реалност као тродимензионални свет креиран компјутерски формираном фотореалистичном графиком и дигитализованим звуком може бити веома корисна ако се употреби у научне и едукативне сврхе: од помоћи у медицинским експериментима, преко прегледа тродимензионалних архитектонских здања за потребе студената до војних симулатора. Она се, међутим, данас далеко више користи у домену забаве.
Два господара
Опседнутост новцем је одраз недовољног поверења у људе и поверења у Бога. Људи који су опседнути новцем и стицањем новца, на илузоран начин покушавају да се изборе са својим страхом од смрти. Пратилац похлепе је брига. Брину се и они који имају пуно новца, јер га никад немају довољно и могу да га изгубе, а брину се и они који имају мало, скоро ништа.
Ко управља црквеном имовином?
Питање бриге о црквеним добрима нас врло често притиска својом актуелношћу. Многима што шта из ове области није јасно. Некима и зато што сами не желе да им се та питања разјасне, будући да су уверени у своје ставове који су углавном – негативни. Особито када је у питању црквени „возни парк“. А одговор је јасан: то је клир, јерархија, на челу са епископом. Колико год да се то некоме не свиђа, то је православна црквена пракса одвајкада.
Морални, побожни и мудри
Устројство Цркве какво данас познајемо није настало у једном даху или дану. Оно је грађено као одговор на потребе заједнице и одговор на прилике реалног живота људи. Због тога живот у Цркви не треба идеализовати већ је потребно бити свестан чињенице да и у Цркви, као и у свакој другој заједници, има недоумица, разилажења, неслагања, чак и сукоба. Али и начин за њихово разрешавање.
Ми и наше славе
Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника – светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили.
Крштење није забава!
Савршавање сваке Свете Тајне је богослужбени чин кoји захтева ванредну озбиљност и одговорност, јер, свака од њих је сусрет са самим Христом. Људи ненавикнути на црквени живот врло често знају да се током обреда савршавања Тајни понашају крајње неозбиљно, па чак и да се смеју и чине друге неприличне ствари. То ствара велике проблеме и самим свештеницима.
Да ли је здравље најважније?
Брига за здравље све више постаје опсесија данашњег човека. Нема тог аспекта живота који се не промишља и на који се не гледа кроз призму тога: како ће се то одразити на телесно здравље. Било да је у питању исхрана, загађење, телесне вежбе и активности… све са циљем да би се достигао савршено здравље и продужио живот. А, само је једно потребно!
Куда срља овај свет?
Очигледно је да овај свет срља право у канџе отеловљењу Нечастивог – Антихристу. Слуге његове задњих деценија ужурбано разграђују закон Божији упирући се да Господа Бога потпуно потисну из творевине Његове и да зацаре на Земљи Његовог супарника, Антихриста. Свети оци, кроз читаву историју Цркве, упозоравају нас да ће супарнику Божијем претходити општа пометња у којој човек више ни сам неће знати да ли је мушко или женско…
Клоните се блуда
Клоните се блуда! Ако попустиш, онда ће повратак Богу бити посут трњем и оштрим камењем! За грех блуда ћеш платити годинама јада и доживотним прекорима савести, ако не и мукама. Боље је не експериментисати са својом душом. Никакву срећу нећеш на греху изградити. Али жалосно је што овај глас мало ко слуша.
Клопка конформизма
У последње време се јако говори о тзв. политичкој коректности коју бисмо овде могли поистоветити са конформизмом и саглашавањем са појавама која нису у духу истине. То је, у суштини, прихватање хомосексуализма, абортуса и других изопачености за као да су нормалне. Међутим, прави проблем настаје када се то догађа у крилу хришћанства, особито у протестантским заједницама где се „надбискупи“ извињавају хомосексуалцима, а методистички „свештеници“ оправдавају абортус, док је код католика евидентна напетост између либерала и традиционалиста. А код нас, православних?
Малигни хумор
Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе. Како у затвореном кругу смејање другима који нису присутни, не наноси увреду и штету и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим. А, да ли је то добро?
Ко коме господари?
Интересантно је колико је питање богатства и сиромаштва, однос богатих према сиромашним, честа тема Светог Писма и веома чест предмет Христових јеванђелских поука и прича. Када се о томе мало дубље промисли, увиди се, међутим, само повод једном дубљем и суштинскијем питању: питању нашег односа према материјалном стварима и вредностима. Укратко речено: да ли те ствари и крпице припадају нама или ми њима; ко са ким господари, шта коме или ко чему служи.
Недруштвеност друштвених мрежа
Друштвене мреже доживеле су огромну популарност и експанзију у текућој деценији. И насупрот очекивањима и површном резоновању, показале су да уместо да спајају оне, заправо, суштински више раздвајају људе. Чињеница је да су људи који доста времена проводе на друштвеним мрежама одсутни из своје најближе околине и не друже се са најближима.
Одговараћете пред Богом за своју децу
Како насађивати у деци највиши хришћански морал? Пре свега својим животом, јер свако словесно поучавање или педагошко умеће није ништа, оно је празно у поређењу с примером који деца виде у својим родитељима. Хоће ли одрасти као добри људи деца која у својим родитељима виде најлошије узоре неморала? Хоће ли бити чиста и чедна кћи ако јој мајка сама даје пример прељубе? Зар се неће научити лоповлуку деца ако их не будете одвраћали од овог греха од најмлађих година?
Изучавај Реч Божију
Још је свети пророк Мојсије, боговидац, оставио народу израиљском поруку да се држи Књиге. Смисао ове поруке јесте у томе да је потребно бавити се речју Божијом и да се у њој поучавамо даноноћно, у свакој прилици и на свакоме месту. Њега је његов, старозаветни, народ послушао те стога и нама, хришћанима, може послужити као пример. Али, по речима Христовим, ако га не превазиђемо, нећемо ући у Царство Божије.
Може ли музика да приведе Богу?
Стварајући свет, Творац је истовремено стварао и музику. Зато је музика и прва на списку стваралаштва човека, те иконе Творца. Музика доиста и јесте први и најстарији израз човекове сензибилности али и први и, може се рећи, најстарији израз човекових осећања, размишљања, испољавања његовог бића. Уосталом, музика је и незаобилазни начин приношења службе Богу.
О молитвеном животу деце
Мајка треба да над главом своје бебе чита Јеванђеље и молитве, посебно Исусову молитву: то је тај небески балзам који она излива на његову душу. Када дете почне да говори, нека прве речи, које родитељи треба да га науче, буду име Исуса Христа и Исусова молитва. Преподобни Јован Лествичник пише да, када се човек ујутру пробуди, прва његова мисао треба да буде о Богу. А, детињство је – јутро живота.
Православље и екологија
Космос је променио, мада се друштво зацело изменило. Данас имамо посла с другачијим приоритетима и ставовима који се врло често сукобљавају с православним погледом на свет. Индивидуализам и интерес одвајају нас једне од других и од Бога. Изоловањем и раздвајањем материјалног света од небеске стварности неизбежно уводимо на сцену гледиште о необузданом конзумерству које нарушава и само постојање и функционисање природе и људског друштва.
Покарај али и утеши
Црква Христова највећи је универзитет љубави. У њој се сви уче овој несравњиво највећој мудрости, врлини али и вештини. Љубави су обручени сви житељи Цркве – од апостола, преко епископа и презвитера до последњег „малог брата“ у њој. Зато је свима, али свакоме према служби, завештана и одговорност. Зато, „Све да вам бива у љубави“, како поучава свети апостол Павле, јер, ако је у љубави онда то значи да је у Христу!
Упослите децу
Није никаква мудрост ако кажемо да се навике које човека прате кроз живот стичу у најранијем периоду живота, у детињству. Са старом пословицом да се дрво савија док је младо сусрећемо се свакодневно у свим ситуацијама. Наша лењост укорењена је у нераду још у дечијем узрасту те је због тога од животне важности да се дете учи раду од најранијег узраста.