Особеност музике састоји се у томе што су њени „поклоници“ људи различитих генерација, узраста, друштвеног положаја и вероисповести. Музика има ту способност да проникне у људско срце и да утиче на душевно стање и расположење.
Постоји један тренутак, уз то веома приметан, јасно издвојен и уочљив у протицању нашега живота, а то је моменат када неко почиње да живи по Христу, моменат у коме се почињу испољавати у човеку суштинске одлике хришћанског живљења.
Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“
Свака душа која се овде ревношћу и вером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, узнесено на небеса (И Сол. 4, 17), и удостојено да постане сличнолико телу славе Његове, имаће вечно и сунаследно са Христом Царство...
Васкршња посланица 2012. године
Српска Православна Црква
својој духовној деци
о Васкрсу 2012. године
Кроз примере из Јеванђеља, видимо како су чак и Христови ученици, упркос свакодневном општењу с Њим, тешко схватали Његову кротост и служење. Њихова борба за првенство и славу открива колико је човечанство заробљено гордошћу и сујетом. Међутим, Христос, Који је добровољно прихватао највећа понижења, све до смрти на Крсту, нас подсећа да је прави пут ка слави онај који пролази кроз служење и страдање.
Православна Црква кроз богато духовно наслијеђе свога спасоноснога искуства свједочи да је покајање човјека, један од најважнијих и најбитнијих аспеката на путу ка остварењу вјечнога живота. Од самога почетка, па кроз цјелокупну историју свога постојања Црква је кроз све сфере свога животнога дјеловања говорила о насушној потреби и важности покајања у животу свакога православнога хришћанина.
Свака седмица у низу Васкршњег поста или Велике четрдесетнице има свој смисао и своје значење. Пост почиње Чистим понедељком баш као и прва седмица, а завршава се последњом Страсном или Великом седмицм у којој, Велики петак обележавамо као успомену на страдање Господа Исуса Христа на крсту. У наставку текста можете читати више о свакој седмици Великог поста.
Угађање стомаку је лицемерство трбуха: иако сит, он виче да му је мало, и мада пун и претоварен, запомаже да је гладан. Угађање стомаку је проналазач посластица, непресушни извор сласти: откинеш ли му једну жилу, оно пусти другу, а ако и ту прережеш, ницањем нове доживећеш пораз. Угађање стомаку је обмана очију: оно нас подстрекава да одједном прогутамо све оно што би требало јести у одмереним залогајима.
У историји Православне Цркве има више светитеља који су названи именом просветитеља. Такви су Свети Григорије - просветитељ Велике Јерменије; Света Нина - просветитељка Грузије; Свети Фрументије - просветитељ Абисиније; Света Браћа Кирило и Методије -просветитељи Словена. Међу ове светитеље долази и наш Свети Сава, с правом назван први српски Просветитељ и Учитељ.
Многи не признају васкрсење, не признају победу над смрћу а говоре о прогресу. Но сви ти прогреси, били научни, или философски, или уметнички, или културни, нису друго до концентрични кругови, уписани у кругу смрти.
Прогрес који изневери и напусти човека у смрти, није прогрес већ фалсификат прогреса.
Многе религије које исповедају једнога Бога обећавају човеку да се може у некој мери приближити Богу, осетити Његово присуство и близину. Али, ниједна религија, осим хришћанства, не даје могућност човеку да упозна Бога као брата, као пријатеља. Тај сусрет човека и Бога, дешава се у нашем срцу и ради њега Господ је сишао на земљу, да сруши преграду између човека и Бога, коју је подигао људски грех.
Поводом празника Рођења Христовог, Српска Православна Црква упутила је и ове године Божићну посланицу својој духовној деци. У њој, зажелевши благодат, милост и мир од Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа и Духа Светога, Патријарх српски Иринеј шаље радостан божићни поздрав: „Мир Божји – Христос се роди“!
"Покајте се, јер се приближило Царство Небеско" (Мт. 3,2)
Док не постанемо свесни греха, не можемо да добијемо опроштај од Бога. "Схватање греха је почетак спасења" - говори блажени Августин. - "Ако човек скрива, Господ открива; ако човек таји, Бог јавним чини; ако човек признаје, Бог прашта".
Што је Бог саставио човек да не раставља.(Мт. 19,6)
Ове речи Спаситељеве изражавају саму суштину хришћанског гледишта о разводу брака. Толико су јасне, да им никакво тумачење није потребно. Црква је до данас остала верна Христовом учењу, будући да за хришћане не постоји важнији закон од јеванђелских речи Господњих.
У поводу Видовдана 7519. лета (2011. године)
Из комплексног косовског феномена, посебно место у етичком, моралном, националном, култном, временском и просторном смислу има Лазарева клетва. Њени стихови су исписани на споменику Косовским јунацима на Газиместану, на Косову, централном месту наше историје, вере, завета, културе и традиције.
"Како кажу Оци, крајности и са једне и са друге стране, једнако су штетне... Ми треба да идемо царским путем, клонећи се крајности обеју страна"
(Св. Јован Касијан) Ову истински-православну умереност не треба мешати са празном млакошчу, или са равнодушношћу, или са било којим обликом компромиса између политичких крајности.
Ништа горе! Не постоји ништа горе од псовке! Ниједан грех не може се поредити са њом. Нити ишта друго толико срди Бога, као псовање Имена његовог. Стога не треба нико да је немаран, да не допусти да буде лично увучен, али и да не буде индиферентан када чује свога пријатеља или непријатеља да псује. Овај грех производи свако зло, узнемирава и смућује цео наш живот и на крају нам припрема пакао коме нема краја и неподношљиву казну.
Живимо у пост-хришћанском свету, репаганизованом и секуларизованом до сржи своје историје. То је хришћанска ситуација на крају XX и почетку XXИ века. Тај "Нови свет" (Нови светски поредак) конституисао се кроз побуну против хришћанског света прошлости и израстао на рушевинама тог света као његова изврнута (демонизована) слика или анти-икона, и нимало случајно, одабрао управо "Запад" за своје име, за свој суштински символ и судбину.
Глобални финансијски систем је базиран на капиталистичком систему вредности и начину функционисања. Једна од најпознатијих теза о историјском настанку таквог система је студија Макса Вебера под називом Протестантска етика и дух капитализма.