Многи од нас могу лепо и дуго да говоре о хришћанским врлинама, али је мали број оних који их извршавају. Православље свето није вера знања и теорија, него благодатна делатна вера. Нико се неће спасти самим познањем воље Божије него испуњењем. Кад пред Господа Судију станемо, неће нас Он питати за знање. Свето јеванђеље нам нуди преобиље тема за размишљање али је једна најупечатљивија - а то је Христов позив да се, са знања и размишљања, пређе на делање.
Свакодневно, смо бомбардовани информацијама о кризи која влада у свету. Сви аспекти живота људи погођени су, како то чујемо са медија, кризама. У кризи је светска економија, политички, међудржавни и међунационални односи, свуда по свету тзв. отварају се нова ратна жаришта, огромна већина држава је у дужничкој, дакле, финансијској кризи и да не набрајамо.
Људи, који размишљају о абортусу, углавном знају медицинске последице абортуса. Међутим, мало ко и размишља а поготову зна о последицама абортуса на брачне односе. И у браку и ван брака људи чине огромну количину абортуса и то представља огроман разарајући фактор у браку.
Вреди ли толики труд и бриге утрошити на стварање и неговање лепоте, која пролази, а за многе је и недостижна? Колико само времена жене и девојке утроше на своју спољашњу лепоту не питајући се ни једног тренутка који је њен смисао, чему служи и докле ће трајати. А шта бива када, силом природних стихија, једнога дана потпуно нестане и претвори се у свооју супротност!?
Жена се и данас, као и увек, налази на ветрометрини жеља и похота, с једне стране, и призива на жртву одрицања, с друге стране. На једну страну жену маме Иродијаде и Језавеље, а на другу страну жену призива Пресвета Мајка, и друге жене, мученице, подвижнице и страдалнице. Својом одлуком на коју ће страну, жена одређује не само своју судбину него и судбине многих, на њу упућених.
Позната је она светоотачка мисао да је пут којим пролази хришћанин ка Царству Божијем узан, трновит, препун препрека. Зато би требало да смо крајње опрезни и пажљиви како према другима, тако и према себи. Али, шта значи пазити на себе и зашто је то тако важно?
Последњих седмица пажња народа била је усмерена на политичка збивања, особито она која се односе парламентарне изборе. Наша опчињеност политиком и тиме ко ће бити на власти постала је доминантна мисао скоро свакога човека. Како се, међутим, хришћанин треба односити према власти.
Нема сумње да је Слава наших предака Богу била далеко угоднија и Јеванђељу Христовом ближа од данашње уобичајене Славе са много јела и пића, а мало љубави и молитве. Жалосно је када видимо како се, у сусрет Слави, покреће читава машинерија за припрему трпезе, бесомучна јурњава и нервоза, а неретко и свађе међу укућанима. А, Светац? Он, нем и озбиљан, гледа са позлаћене даске на источном зиду и чека да се и њега неко ипак сети...
По завршетку суботе, ноћу, трећег дана после Свог страдања и смрти, Господ Исус Христос силом Свога Божанства је оживео, тј. васкрсао је из мртвих. Тело Његово, људско, се преобразило. Он је изашао из гроба, не одваливши камен, не покидавши синедрионски печат, и невидљив за стражу. Од тог момента војници, сами то не знајући, чували су пуст гроб.
Заиста, који је то наш највећи грех? Који је то грех из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који је то грех што претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти?
Сасвим је вероватно да најтачнији суд о нама не могу изрећи наши пријатељи, већ они који се таквима не могу назвати. Проповед коју је одржао немачки протестантски свештеник Фридрих Грисендорф године 1945. у своме селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника, представља најдивнију слику наше народне душе.
Продукција „Пријатељ Божији“ обележиће 22. април интернет премијером свог најновијег филма „Иродови синови“. На овај дан 1945. године око 1200 заточеника логора Јасеновац одлучило се на покушај пробоја и самоослобођење, а само 107 их је преживело.
Пост скоро да више и не представља неку значајнију тему разговора, па ни размишљања. Исувише је као тема присутан у нашој свакодневици да полако постаје девалвиран. Људи сматрају да знају све што је потребно да знају о њему. Ипак, постоје нека места о којима и не размишљамо када је тема поста у питању јер се не односе на јело и пиће.
Непосредно пред почетак светог Часног поста, мајка наша, Црква, речима светог апостола Павла, позива нас и опомиње „да је већ час да устанемо од сна“. Смисао поста и јесте у томе да нас отрезни и отрезвени; да преиспитамо своје кораке и превреднујемо лествицу вредности; животе своје на стазе врлина да преусмеримо.
Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
Ми превише често размишљамо о својим проблемима а премало о својим талентима. А старо животно правило, које нас нажалост не уче у школама, гласи: „Чему посветиш пажњу, то и расте“. Прича која је пред вама је један мали, необични подсетник баш на ту животну лекцију. Врло важну лекцију, за сва времена и све нараштаје.
Eпархијама Српске православне цркве, враћена је древна пракса да се молитве на Литургији које изговара свештеник читају гласно. Ово је код већине верника позитивно прихваћено, јер коначно и они могу активно учествовати у Литургији, слушајући текст молитве коју свештеник изговара. Многи су били збуњени и питали су се: „Зашто свештеник шапуће сам за себе молитве?“ Желели су да знају садржај тих молитви.
У недељу 31. јануара, У Покровском храму града Смела, после обилног мироточења, на фресци Преподобног Сергија Радоњешког појавио се крст, саопштио је сајт Черкаске епархије.
Данашњи бракови, више него у неким ранијим врeменима, обилују веома жучним свађама. То ствара атмосферу непријатељства у дому у ком не успева ништа. Дом и породица се разарају, а људи и појединачно доживљавају неуспехе у сваком погледу.
Светосавље није ускогруди поглед на свет, који искључује све оно што није у контексту са једном нацијом. То је љубав према свему што је Бог творац саздао. Овако схваћено светосавље престаје да буде својина само српског народа, већ постаје благо целога света.