Равнодушни однос према блиским људима, незаинтересованост за туђу невољу, апатија као уобичајено стање душе… то је готово постало норма. Зашто је равнодушност тако распрострањена данас? Шта да се ради ако и хришћанин осећа неку умртвљеност душе? Како да духовни пастир не постане сличан свештенику из приче о добром Самарићанину? За одговоре на ова и многа друга питања дошли смо искусном духовнику – старцу схиархимандриту Илијану (Ноздрину).
Свакодневно читање Светог Писма требало би да је насушна потреба сваког верника. Такав труд Бог награђује. Један православни мислилац овако говори: сети се да ће Свето Еванђеље решити твоју вечну судбину. По њему ће нам се судити и према томе како смо се овде на земљи односили према њему, добићемо у својину или вечно блаженство, или вечне казне“.
У Јеванђељу које се чита на данашњи дан, Христос на упозорава: „Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш.“ Други Долазак Христов зове се Дан Господњи. Када ће се он догодити велика је мистерија. „Нико не зна, само Мој Отац“, каже Христос. Неизвесност времена Христовог доласка је животворни мирис за оне који бдију и зато се моле још пажљивије. А за немарне, то је мирис смрти и то их чини још немарнијим.
Од ове љубави веће нема да ко положи живот свој за ближњег свог, говори Христос. То смо ми! Зато вас свет мрзи, каже Господ, јер да сте од овога света, свет би своје волео; али пошто нисте од овога света, него вас Ја изабрах, зато вас свет мрзи. Али, омрзнуше прво Господа, а онда и свакога ко иде за Њим. А, цео наш народ, без обзира шта се дешава у појединим тренуцима историје, ипак је непрестано Христов.
На крају сваке службе свештеник набраја имена светитеља којих се Црква тог дана сећа. Али два су имена која се чују сваки дан и на свакој служби - то су имена родитеља Пресвете Богородице, праведних Јоакима и Ане. Шта се зна о овим светитељима? И зашто им Црква даје тако посебну част?
Најстрашније, најотровније – то је хипноза целог света, када хиљаде и хиљаде људи са непомућеним лицима клизе у пропаст и још ти се мило смеше, као да је тобож све добро и да се ничега не треба бојати. И тако одлазе скоро сви, без икаквог страха, без вапаја, без позива у помоћ. А они који то виде и знају, шта чине? И њима се то чини тако обичним, тако познатим, тако природним. Сви се и даље траже мир, спокој, срећу, и то управо на том путу...
Не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред нама и над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она – Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свих ђавола, јер нам је родила Победитеља смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско.
Разлог поштовања Богородице у Цркви увек је била њена послушност Богу, њен слободни чин поверења према, људски гледано, нечувеном позиву. О догађају рођења Маријиног нигде се не говори у Светом Писму јер, то је било рођење као рођење и сваког другог детета. Ипак, сама његова уобичајеност је почетак јединственог и непоновљивог живота, настанак нове личности чијим доласком свет као да се изнова ствара и даје новом човеку.
Сабрат Сретењског манастира, уредник портала „Православие.ru“, јеромонах Игњатије (Шестаков) одговара на питања гледалаца и водитеља програма телевизијског канала „Сојуз“ „Разговори са свештеником“ о томе да ли је тежња ка комфору спојива са хришћанством? Како ускладити ритам савременог живота и ритам Цркве? Које проблеме нам доносе нове технологије које су врло раширене у нашој свакодневици?
Реч, произнесена оцем нашим Тимотејем, патријархом Александријским, поштовања достојним. Он је саставио ову реч поводом празника Чудо архистратига Михаила, да би показао велику милост, даровану од Бога људима.
Амерички научници тврде да након клиничке смрти, свест особе наставља да функционише. У запањујућем извештају Клиничког центра Универзитета у Њујорку (NYU) каже се да су пацијенти током клиничке смрти потпуно свесни, често посматрајући докторе како раде на спасавању њихових живота, али су потпуно спокојни, без страха или узнемирености.
У свету скоро да не постоји чешће помињана реч од речи - “мир”. Ова реч изговара се у политичким говорима, дипломатској преписци, на међународним конференцијама, међусобним сусретима државника, али и у свакодневном животу међу тзв. обичним људима. Али, мира нема па нема. Где је мир и, заправо, који је то мир који нам је истински потребан?
Људе треба волети, али не треба веровати свим њиховим речима, јер и сами пате због речи које су говорили и кају се због њих. Нама затамњеним какви јесмо, и добро може да изгледа као лоше, ако је повезано са болом, муком или са повредом нашег самољубља. Неповерење, наравно, не треба гајити према самом човеку, него ка његовом тренутном стању.
Не бојмо се туге, болести, патње, било каквих искушења – све су то посете Божије, на нашу корист. Пре смрти ћемо захваљивати Господу, не за радости и срећу, већ за тугу и патњу, а што их је више било у нашим животима, лакше ћемо одлазити са овог свете, лакше ће се наша душа узнети ка Богу...
У животу човека постоје само два пута: један је уски, други је широки. Ни на један ни на други пут нико нас не присиљава. Ни са једном ни на другом нико нас не задржава. Којим ћемо путем ићи, то зависи од нашег избора. Али, ко жели да чује који је прави, у Јеванђељу је јасно речено. Зашто морамо да постимо, зашто усамљеност, зашто толико молитве, итд? Они који прате пут спасења знају колико је све то неопходно, док они који избегавају овај пут, пре би да не слушају о томе...
Синод са великим жаљењем указује на веома трагичну чињеницу да се појединци српског рода и православне вере јавно одричу светих мученика, пострадалих само зато што су били Срби и православни хришћани, поричући њихово постојање, живот у верности Христу Господу, због Кога су и задобили мученички венац. Вишеструко умањивање броја усташких жртава, само је део пројектованог свеобухватног, глобалног процеса чији креатори намеравају да униште све вредности људске цивилизације – нацију, породицу, веру у Бога, родитељство, полове, па тако и појам о хришћанским светим мученицима.
У храму канонске Украјинске Православне Цркве (Московске Патријаршије), у западној провинцији Заркапатска, када су активисти ОЦУ и гркокатолици покушали да је заузму, прокрвоточила је фреска Богородице и Богомладенца.
Сваког дана на Светом Престолу где се врши Литургија жртвује се Спаситељ наш Исус Христос. Као што каже свештенослужитељ: "Жртвује се Спаситељ света, који узима грехе света". Кап крви Исуса Христа очишћује све грехе света. Због тога прве службе које се приносе и за живе и за мртве јесу Свете Литургије.
Наша света Црква се 13. септембра сваке године молитвено сећа и прославља успомену на пострадале и пред Господом просветљене Свете Новомученике Јасеновачке. Овај празник у свима нама буди посебне осећаје, јер Јасеновац је друго Косово, српски Јерусалим који не смемо заборавити, као што је данас у великој мери учињено. Данас се духовна туга и радост међусобно се прожимају, јер се сећамо страдалих предака који су на окрутне начине изгубили своје овоземаљске животе, али се радујемо што су они наши молитвеници пред Господом молећи се за спасење нашега рода.
Немогуће је набројати чуда која Пресвета Богородица преко свог појаса излива на вернике, а посебно на нероткиње. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од Господа и пород. У грчким, па и светским медијима о томе се свакодневно пише. Стотине хиљада сведочанстава је о томе написано, па чак је и број књига о овим чудима огроман.