Смех
Постоји колективни оптимизам који намеће званична идеологија. То налазимо у историји. А постоји и масовно глупирање које нам наводно нико не намеће, кад је унаоколо само „хи-хи-хи“ и „ха-ха-ха“ као испољавање свеопште играрије и наводне безбрижности. Можда је то просто колективна неуроза, просто покушај да се сакријемо у стихију смеха као у рупу или да избацимо акумулирани нервни умор. Јер тешко је живети и страшно је размишљати.
Порука омладини
Најузбудљивија авантура је – живот у Христу! Ако желите живот пун дивних изненађења, онда почните да живите по Христу, корачајте уском стазом у почетку, која ће се, што даље њоме идете, проширити. Овај пут започиње у вашем срцу, где вас Христос сусреће и како напредујете на њему, шири се бесконачно, стижући до Царства Небеског.
Права љубав
Људи чешће говоре о ономе што мисле него о ономе што осећају. И то ствара дистанцу, отуђеност између људи. А између најближих људи треба да постоји такво поверење да се не плашимо говорити о својим осећањима. Тиме блиски људи постају још блискији. Када с неким поделимо нешто скривено, постајемо своји. Почињете да разумемо једно друго, сукоби су све ређи и ређи. Постајемо јачи и заједно растемо.
Целив светом Кирилу и Методију
Никада није касно примити Бога. Главно је да Он буде искрено дочекан. Искреност, међутим, претпоставља разумевање. И ту се управо види величина наших предака: они су хтели да разумеју Бога, и да певају Богу својим речима. Они се нису језички поклонили ни грчким ни латинским мисионарима. У Цариграду се нашло паметних људи да то схвате, па су нам послали генијалну Браћу из Солуна да проповедају на апостолски начин, на живом народном језику.
Поносна Бања Лука са Поносном картицом
Након великог успеха у Србији, пројекат „Поносна картица“ стигао је и у Републику Српску. Ексклузивни носилац франшизе на територи Босне и Херцеговине је Фондација „За живот“ из Бања Луке, која, у сарадњи са „Покретом за децу ТРИ ПЛУС“ из Чачка, старта 1. јуна на Међународни дан деце, а под називом: „Поносна картица 2020 - Цијена минус за 3+”.
Тело - велика тајна Божија
И ти и ја, сваки човек је бесмртно биће. Када сретнеш човека реци себи: ово је мој вечни брат, ми ћемо заједно бити на ономе свету у вечности. Тако, да љубимо један другога, да чинимо добро један другоме, да мислимо добро један другоме, да не завидимо, да не пакостимо, да никакве грехе не чинимо. Зато је Господ постао човек да покаже да човек може живети без греха, када хоће.
Ићи у цркву или бити добар човек?
Због чега ићи у цркву, ако је Бог у души? Није ли важније бити добар човек? Данас често можемо да чујемо та питања. А може ли и треба ли Црква да учини људе добрима? У чему је истински смисао црквеног живота? О «добрим људима» у цркви и ван ње разговарали смо са свештеником московског подворја Тројице-Сергејеве Лавре Сергејем Фејзулиним.
Добро и зло
Да питање поимања добра и зла ни из далека није тако једноставно како нам се наизглед чини, сведочи свеукупна историја људског рода. У њој су се добро и зло преплитали пречесто бришући разлике и потирући границе међу собом. Зато је више него потребно знати: одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово…?
Бог враћа стоструко
Заопкуљен материјалним светом и животом у њему, човек свим силама покушава да у таквом свету обрете богатство себи. И не слути да је добитак у – давању потребитима…
"Кад би могло мало брже..."
Највећи Божији благослови и чуда захтевају време. Зато некад мора да се чека, и веома је важно да се чекање учи. Циљ је стећи научити врлину стрпљења, макар се и не остварило то чему тако ужурбано тежимо. Ако смо се научили стрпљењу и трпљењу, тј. ако смо се изнутра, у духу, тако променили да смо се отворили за тај дар Духа Светога, онда смо остварили оно што је много потребније од било чега што ми сматрамо да треба да урадимо током живота. Јер, добили смо једну од пресудних особина за Царство небеско.
Ћорсокаци атеизма
Атеиста више воли да не размишља о смислу живота, о времену и смрти, он избацује мисао о смрти ван своје свести, иначе би се налазио у стању постојане депресије, као осуђени на казну, у чију ћелију сваког минута може ући џелат. Самим тим он улази у свет илузија, као без размишљања о болести: могуће је победити болест и не мислити о старости, избећи је.
Прикривени благослов
Свака трагедија у нашем животу може да се развије врло повољно и благословено за ствари које се тичу живота, и да донесе нешто добро за душу, на радост. Важно је не бити против Бога, против живота, против догађаја, већ се кретати са животом и имати веру. Веру која види догађаје који још нису дошли, као да су већ ту и то са оптимизмом. Чекати, дакле, кроз ову муку, светлост Христову, а не мрак пакла, не безнадежност, не очајање.
Шта се дешава унутар нас?
Од када угледамо светлост дана, нашу душу опседају бриге и не допуштају нам ни да седимо на једном месту. Не можемо ни да проговоримо ма са ким како треба, чак ни да једемо на миру. Онда нас преморене ноћ обара на одмор али нас у сну поново нападају сновиђењима пуна брига. Та се болест назива многобрижност. Она изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе.
Колико смо пали...
Није нам непознато да од искони, а особито у ово наше време, има оних који идеју узвишене жртвене љубави замењују пролазном заљубљеношћу и телесним страстима. Јасно је да је то дрво без корена које плода не доноси и да се потреба за постојањем целомудрености особито везује за жену. Без чистоте њене душе нема ни љубави јер ако, по речима св. Jована Лествичника, жена изгуби уздржање, целомудреност и скромност дароване јој од Господа, ниједна жива душа се неће спасити.
Храброст за молитву
Један црквени Отац каже да је молитва као – стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.
Скрнављење дечијих душа
Заиста су наши малишани траг божанског на земљи и заиста су тачне јеванђељске речи нама одраслима: “Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско...“ ипак, за разлику од светитеља, деца немају разумну и духовну силу да се одбране од опасности које их вребају. На жалост, ми, данашњи родитељи, нисмо ни свесни да смо управо највећи саучесници у обесвећивању и светогрђу чистих дечијих душа.
Како деци причати о демонима, смрти и паклу
Озбиљна је грешка малој дјеци говорити о демонима у детаље, зато што кад дијете једном чује какви су, немогуће је да их престану замишљати. Децу би требало учити о хришћанским борбама али без директног освртања на борбу са демонима. Дечије мисли требамо усмерити на Христа, светитеље и анђеле.
Кад мама више не може
Није ништа необично у данашње време да родитељи врло често дођу у стање прекомерне исцрпљености. Као један од фактора који на то утичу помиње и друштвени притисак да будемо савршени родитељи. За црквене породице постоји још један додатни притисак – свест о томе да ћемо за своју децу одговарати пред Богом. Али, када ову одговорност пред Богом за децу протумачимо на претеран и неправилан начин, када прочитамо неке идеализоване црквено-породичне приче у црквеним часописима и на интернету – све то скупа доводи до мучног и тешког притиска на верујуће родитеље и до њиховог психолошког сагоревања у родитељству.
Узроци страдања
Узроци страдања човека у овом животу нису бесконачни. Нема их превише. Или су плићи и тичу се самога човека и људи који га окружују, или су дубљи и односе се на првобитно неверство према Богу, мржњу духа зла или на саму милост Божију. Одакле год да долази, из којих год дубина, страдање ваља прихватити са смирењем јер је лек који Отац шаље ради исцељења.
Нека срце, ум и воља постану једно
Велика је радост Светих у царству вечности, јер саосећају и у љубави кличу са осталим сличним душама које славе Бога. При свему томе они задржавају своју личност, али не на себичан начин, како је још увек одржавају на Земљи чак и духовни људи. Ум, воља и срце постали су у просветљених људи - једно: они су, иначе најчешће раздвојени у човеку, отуд и бројне невоље човекове у животу.