Безброј брига брине човек у овоме свету. Од колевке до гроба брига за бригом, мука за муком, и живот тече. Завршава се на земљи. Шта, крај? Зар је то крај, зар је човек створен само за то да из једне бриге иде у другу, као кроз тунел, и тако непрекидно: тунел до тунела, брига до бриге, мука до муке, гроб до гроба и – смрт! Зар је зато Бог створио човека? Не! Бог је створио човека као најозбиљније биће, као свето биће.
Сва суштина духовног живота се своди на то да не пропустимо садашњи тренутак дат нам за спасење. Какав си у својим мислима, жељама, намерама у садашњем тренутку, такав си заправо. Сада, у овом тренутку, бити веран Богу, чувати чистоту душе, искорењивати зло из себе и са љубављу се односити према ближњима - ето шта је хришћански живот.
Можемо ли се заиста молити увек и свуда? Иако је молитва стање духа, постоје елементи који јој дају облик и усмерење. Шта је то молитвено правило и зашто је важно за наш духовни раст?
У овом свечаном дану, када се сећамо обрезања Господњег и славимо Светог Василија Великог, суочавамо се са једним болним питањем: колико је Христос заиста присутан у нашим животима? Да ли Га се сећамо чешће од свега осталог, или је Његово име постало удаљено и заборављено?
Сусрет са старцем Тадејом који је „снимао“ људе боље него рендген и знао о њима и оно што му не кажу, потпуно је, у духовном смислу, променио живот не само једне особе већ целе њене породице.
Живимо у времену криза, али једна се издваја - криза идентитета. Изгубили смо везу са својим коренима, заведени лажним обећањима успеха. Можемо ли се вратити истинским вредностима и пронаћи пут назад ка себи?
Верник, као и неверник, свестан је тога да сваки човек поседује и добре и лоше особине, па ипак смо често склони да без размишљања осудимо некога на први поглед. Једна наизглед обична вожња таксијем у београдској свакодневици претвара се у дубоко духовно искуство које мења живот и преиспитује наше предрасуде.
Апостолство Цркве није само записана историја, већ живо путовање кроз време, вођено сведочењем оних који су ходили са Христом. Гледати свет њиховим очима значи кренути на пут вере, пут који нас води ка самом извору истине.
Замислите врт врлина, у којем љубав најлепши цвет. Замислите дугу на небу Јеванђеља, где је љубав најсјајнија боја. Замислите круну вере, где је љубав најскупљи бисер. Али, шта је заправо права, истинска љубав, она која долази од Бога, а не од искривљених људских представа? Шта је то што ту љубав чини кључем свих врата и леком за све ране?
Вели се за Светога Стефана да беше пун вере и силе, пун Духа Светога. То је сила која побеђује смрт, Божанска сила. Тим Божанским силама испуњујемо се и ми у Цркви Христовој. Те Божанске силе изгоне све што је грешно, све што је смртно, све што је демонско, што је ђаволско.
Данас, други дан Божића је Богородичин дан. Она је прва испунила себе Богом. Прва је осетила ту истину: шта значи Господ Христос, шта значи то кад Бог постане Човек. У Њој је Бог постао Човек. Она Га је родила као Богочовека, и прва доживела сву пуноћу Божанства, прва доживела сав Рај.
Божићна радост није обична забава, већ радост са сузама захвалности у нашим очима. Знамо кроз каква искушења треба да прође Божанско Дете, као што је и Он знао за то. Али то не умањује наша осећања, већ их чини трезвенијим и свеснијим. У атмосфери божићног ватромета, светлећих излога и празничних славља, ово помаже да се сачува унутрашња тишина те витлејемске ноћи и да се чује анђелско певање: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. (Лк 2, 14).
Рођење Христовo означило је крај једне мрачне историјске етапе оличене у магијско-гатарско-врачарском ропству палог човека и човечанства. Обрадујмо се, зато, Богомладенцу Христу и прославимо Га као што прослављамо сопствено рођење. Примимо Га у своје срце да растући са Њим узрастемо у пуноћу раста Богочовека Христа.
Чудо Христовог оваплоћења, превазилазећи законе природе, изненадило је целу земљу, обновило цео свет, поделило историју и, летећи кроз двадесет векова, и данас нам остаје познато. Месија је рођен данас! И ова порука, коју су Анђели донели са Неба и први примили пастири, разлегла се као муња на све крајеве света.
У тишини божићне ноћи, док се слави рођење Спаситеља, учесници су нам добро познати: Марија, Исус, анђели, пастири... Али, једна личност често остаје у сенци, иако је била од кључне важности. Ко је био тај праведни човек који је прихватио улогу заштитника Свете Породице, и шта нам његов живот говори о истинској величини?
Ако тугујеш због неправде у свету, знај, да су све неправде Богу познате и да Он, Творац света, броји сузе, које гоњени и потиштени на земљи проливају због неправде и неправедника. Нема греха, који ће остати у тајности, нити неправде, која ће остати некажњена.
Сви су чекали Христа - чак и незнабошци. Чували су традицију, веровали у њу, путовали далеки пут да би Израиљцима честитали рођење Цара - али се показало да нико у Јерусалиму није чуо за то... Штавише, сазнавши за рођење Месије, безбожни цар Ирод је кренуо да Га убије! Пагани су прихватили Христа, али Јевреји, „своји“, нису Га прихватили.
Да ли сте се икада запитали зашто се одређени покрети и идеологије, попут атеизма и сатанизма, фокусирају само на хришћанство, а не на друге религије? Зашто се буне против Христа, док истовремено ретко када критикују ислам, будизам или хиндуизам? Зато се поставља питање: да ли кроз свој бунт против хришћанства, ови покрети заправо несвесно сведоче о његовој јединственој улози и истини?
Ова прича извире из једне песме, из дубоке потребе да се изрази љубав према Христу. Та песма, коју је написао наш читалац, Зоран Латиновић, била му је попут сталног пратиоца, молитва у стиховима, која је у једном необичном тренутку добила посебно значење.
Од памтивека, човек трага за одговорима на питања о свом пореклу и сврси. Посматрајући свет око себе, дивећи се његовој складности и сложености, долазимо до закључка о постојању Творца. Али, шта је то што нас, људе, издваја од осталог створеног света? Шта значи бити створен по лику и подобију Божијем?