„Трн“ у оку времена: Црква стоји и кад све друго пада
Кроз историју, Црква је увек била на удару – не зато што је слаба, већ зато што не ћути. Не зато што мрзи, већ зато што не пристаје да се истина мења по мери људске слабости. И данас, када се све релативизује, она и даље сведочи нешто што надраста време: Истину која не зависи од тренутног мишљења, већ позива на покајање, преображај и љубав која боли јер лечи. Није ли природно да свет који бежи од крста – напада оне који га носе?
Реч љубав је најдужа молитва
Владика Николај: Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Матрона и епископ: сусрет са руском светитељком
Данас Православна црква прославља Свету блажену Матрону Московску. Поводом празника, подсећамо на потресно сведочанство Епископа Стефана (Никитима) о његовом сусрету са овом великом светитељком. Епископ Стефан је забележио како га је Света Матрона својом молитвом избавила из комунистичког логора. Описујући сусрет са њом након ослобођења, још док је био лекар, посведочио је: „Седећи крај ње, схватио сам да преда мном не лежи обична болесна жена, него велики Господњи угодник. Слушајући је, био сам задивљен мудрошћу њеног расуђивања и њене духовне прозорљивости.“
Чуда свете Матроне из нашег времена
Светa Матронa Московскa једнa je од највољенијих светитељки у Русији данас. Њене мошти се чувају у Покровском манастиру у Москви, гдје вјерници непрестано хрле, тражећи њено заступништво. Овдје преносимо збирку прича о помоћи блажене Матроне која је стигла на адресу уредништва сајта Pravoslavie.ru.
„Бог у души“ није Спаситељ
Често људи који за себе кажу да су верујући и да су православци, своје одсуство жеље да иду у храм на богослужење објашњавају тиме да имају бога у души и да им нису потребни било какви посредници између њих и бога, као ни неки „обреди“. Овако гледање на хришћанску веру нужно нас наводи на питање: да ли човек може бити хришћанин ван Цркве и њених тајни, а пре свега Евхаристије и шта је заправо вера у „бога у души“ и какве духовне опасности крије?
Да ли заиста знате шта и кога славите 1. маја?
Колико год неки неправославни догађај, празник или слично, био замаскиран и уоквирен у овоземаљски сладуњави, „хуманистички“, или какав други оквир, у његовој суштини је само једно – вековна борба зла против добра, борба за људске душе између ђаволског адског накота и Небеских Сила. Тако је и нашем Православном Србском народу подметнуто празновање ових сатанистичких празника под маском „празника рада - 1. маја“. Празновање овог дана се толико усадило у свест народа, да огромна већина Православних Срба, чак и целе породице, 1. маја одлазе у природу, пале ватре, роштиљају и празнују „празник рада“, не знајући шта и кога заиста славе.
Kога љуби Господ онога и грди
Колико човека муче и тиште његове муке, толико му боде очи виђење да грешници и безбожници у добру проводе своје дане. Свети пророк Јеремија вапије Богу: „Зашто је пут безбожнички срећан, зашто живе у миру сви који чине невјеру“? Међутим, апостол Павле објашњава: „Сине мој, не занемаруј карање Господње нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара“? (Јевр. 12, 5-7)
Замка гордости: зашто је опаснија него што мислимо?
Постоји унутрашње стање које многи сматрају кореном већине зала, не само површном маном попут сујете. Оно заслепљује, спречавајући јасно виђење себе и других, и чини да све меримо само у односу на себе. Често скривено, изазива завист, гнев и унутрашњи немир, онемогућавајући истинску повезаност и мир. Шта заиста спречава јасан поглед и пут ка унутрашњој слободи?
Побусани понедељак: 11 питања о односу живих и упокојених
Молитва светитељима дубоко је укорењена у хришћанској традицији. Међутим, у раним хришћанским заједницама сви верници су се сматрали светима, па су се молитве упућивале не само светитељима, већ и свим преминулим хришћанима. У катакомбама првих векова сачувани су натписи којима су живи призивали помоћ својих упокојених. Где је граница између молитве и недопустиве "комуникације" са покојницима?
Додирнути веру: Између опипљивог и недокучивог
У свету који нас често тера да тражимо доказе за све, вера остаје нешто што не можемо увек измерити или доказати. Она није слепо прихватање, већ храбар корак у непознато, осећај који превазилази оно што можемо видети и доживети. Вера је више од разума; она је поверење у нешто што је невидљиво, али дубоко стварно. И, можда, баш у том невербалном додиру са истином, почиње да расте оно што нас чини људима. Како поверовати у Истину која се осећа срцем, а не доказује материјалним, у свету који захтева доказе за све?
Љуби Бога и ближњега свога
У светлости Васкршње радости Светле седмице, сетимо се Христових речи које превазилазе све границе: „Чули сте да је речено: Љуби ближњег свога, а мрзи непријатеља. Али ја вам кажем: волите своје непријатеље, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас злобно користе и прогоне; да будете синови Оца свог који је на небесима, јер Он даје да своје сунце излази и на зле и на добре, и даје кишу на праведне и на неправедне.” Како ова узвишена заповест љубави према свима прожима наше разумевање Васкршње победе и наше свакодневне односе?
Ко тражи тај и налази
Људи се моле Богу, али многи падају духом, ропћу на Бога и чак се одвраћају од Њега ако не добију брзо оно за шта моле. Да би се избегла оваква несрећа, треба схватити шта Христос обећава. А Он обећава да сваком оном ко упорно куца на врата Његовог милосрђа, неће дати земаљска добра, не оно што жели наше тело, већ велике дарове благодати Божије, дарове Светог Духа.
Без Христа нема спасења
У времену када се све чешће сусрећемо са питањем могућности спасења изван вере у Христа, поставља се суштинско питање: Ако је спасење заиста могуће без Њега, то би значило да је било могуће и пре Његовог доласка. Али ако је тако, зашто је Он уопште долазио на земљу људима? Зашто је за нас пошао и у смрт? Зашто је рекао да је дошао "спасе изгубљено" (Лк. 19:10)? И најважније, зашто је Господ наш Исус Христос Својим ученицима јасно рекао: 'Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен' (Мк. 16:16)? У овом чланку осврћемо се на вековно учење Православне Цркве које даје одговор на ове дилеме.
Пут за Емаус: Кад срце препозна Бога усред наших лутања
На путу обојеном тугом и збуњеношћу, двојица ученика корачају без наде због страдања Учитеља. А онда, у тренутку када се најмање надају, придружује им се неочекивани Сапутник. Срце им заигра. Нада се враћа. Све добија смисао. Сусрет на путу за Емаус није само давна прича – већ жива, вечна икона наших духовних лутања, наде и препознавања. У овој Светлој седмици, док још одзвања радосни поздрав „Христос васкрсе!“ и васкршња радост трепери у песми, у храмовима и срцима, нека нас овај сусрет подсети: Господ је близу. Понекад невидљив, али увек присутан.
Најлепша васкршња прича: Марија Магдалина, црвено јаје и чудо које је додирнуло срце цара
На длану вере, у руци једне жене, нашло се јаје - ни златно, ни сјајно, већ обично, али обасјано надом која не зна за границе. Оно што је било бело, постаје црвено; оно што је било немо, проговара бојом љубави. Тако настаје симбол Васкрса, између људске храбрости и божанског чуда. Шта нас, у ствари, подсећа да сваког Васкрса фарбамо јаја?
Непрестана Пасха: Како да радост Васкрса траје цео живот?
Победа Васкрслог Христа, вечни извор непролазне радости, није ограничена само на празничне дане. Постоји могућност да ова светлост обасјава читав живот човека, прожимајући мисли, речи и дела. То, међутим, подразумева активно уплитање стварности Васкрсења у свакодневицу и свестан избор да се живи у тој светлости. Како живети ту непрестану Пасху?
Искуство Живога Христа
Вера у Васкрсење не настаје само слушањем речи, већ се рађа у дубоком личном сусрету са Живим Христом. Када човек у тишини срца осети Његово присуство, све сумње ишчезну као магла пред сунцем. Тај сусрет не долази увек у буци празничне радости, већ у тихој молитви, у дубини Светих Тајни, у тренуцима када светлост вечности на тренутак додирне наш свакодневни живот. Васкрс није само сећање - он је позив да препознамо живот који већ сада ниче у нама. Шта је то што претвара веру у извесност, а наду у радост која не пролази?
Победилац смрти
Пут од стварања света и човека из праха до Крста на Голготи и силаска у Ад води ка коначној победи – Васкрсењу. Онај Који Јесте, Творац и Господ, примио је на Себе сав терет људског греха, победивши смрт и дарујући бесмртност читавом универзиму кроз Своје славно устање из мртвих. Шта заправо значи та победа над смрћу за сваку душу и за читаву творевину?
Сва истина у четири речи - Ава Јустин
Христос воскресе! Ваистину воскресе! Ето, у четири речи сва судбина свих људи свих времена! У четири речи сва историја рода људскога! У четири речи твоја историја и моја. У четири речи највећа револуција у свима човечанским световима, највећа прекретница, највећа скретница. Када је воз људског живота, који је јурио шинама смрти, скренуо одједанпут ка бесмртности, све се изменило. Преврат невиђен! Шта се десило то са родом људским?
Јеванђеље о Победиоцу смрти
Питаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21).