Замислите живот као путовање возом чија је дестинација Царство Божије. Тада ће нам и болести и муке, туге и сва искушења бити само дрвеће које пролеће поред прозора воза. А у срцу ће живети радост због тога што је Бог пружио Своју десницу, загрлио човека као Своје дете и води га за Собом у Царство Небеско.
Издаја боли. И спознаја да су те изневерили они којима си највише веровао може бити поражавајућа. Управо тада, речи псалмопојца „Сваки је човек лаж“ добијају нову димензију, продирући дубоко у нашу свест. Како помирити ту горчину са надом и како живети са тим сазнањем, а да притом не изгубимо веру у добро?"
Богохуљење, подстакнуто мржњом према сопственој нацији и традицији, представља дубоку социолошку и културну загонетку: како може постојати хула на оно што се сматра непостојећим? Историја је показала да мржња према вери и нацији доводе до катастрофалних последица као што су крвопролиће и успостављање диктатура. Због тога је важно разумети корене богохуљења и супротставити му се, јер уништава не само веру, већ и културне и цивилизацијске вредности које су темељ сваког друштва.
Када је гувернер Крфа, Андреа Писани, покушао да наметне католичке обичаје и изгради мермерни олтар у православном храму, наводно у част Светом Спиридону, који је Крф ослободио од турака, православни верници су стали чврсто у одбрану своје вере. Након тога је Свети Спиридон у сновима упозорио гувернера да то не чини, а када се гувернер оглушио о његове речи, верници су сведочили сили и правди овог великог светитеља, кога данас прослављамо.
Старац Пајсије нас подсећа на моћ молитве: „Моли се за цео свет док обављаш своје послушање”. Али, ко се није осетио недостојним пред таквим задатком? Како да се ми, мали људи оптерећени сопственим гресима и слабостима, молимо за свет са свим његовим ратовима, глађу, болестима, неправдама, са свим људским патњама које се одвијају сваког тренутка? Да ли таква молитва уопште може допрети до Бога и променити нешто?
Христос је променио уопштено мишљење о женама. Са њима је разговарао, као и са свима осталима; прихватио њихову службу као норму (сетите се бар примера Марте и Марије - сестара Лазара Четвородневног). Пресвета Дјева Марија је до краја живота била Учитељица апостола.
Замислите најбогатијег цара и најславнијег победника. Сав њихов сјај и моћ бледе пред једним даром који је доступан сваком човеку. То није ни круна, нити тријумфална поворка, већ нешто много дубље и трајније. Шта је то што нас чини богатијим од царева и срећнијим од победника? Шта је та тајна која нам открива пут ка истинској срећи?
Са хришћанске тачке гледишта, исправан принцип употребе силе, чак и оружане, је пружање помоћи онима који су подвргнути неправедном насиљу. Ово начело пожртвоване љубави према истини, правди и светости је фундаментално за хришћанско разумевање рата.
Кроз векове плача и вапаја, искушења и страдања, кроз буре ратова и неправди, један глас, вечан и непроменљив, увек је одзвањао у срцима српског народа. И данас чујемо тај глас наде, утехе и љубави: "Окрени се мени, Србине, окрени се мени..."
Свети Никола је светитељ народни, савршени представник оних најмногобројнијих, који слушају реч Божију и журе се да је изврше, па да примером друге поуче. То ће бити узрок, због чега се Свети Никола слави више од многих светих учитеља и мученика. То ће бити разлог зашто му је црква посветила осим овога дана још и све четвртке обичних седмица кроз целу годину, заједно са Светим апостолима - њему чудотворноме Николају Мирликијском.
Када помислимо на Светог Николу, неизбежно се сетимо оних особина које га чине јединственим међу светитељима: љубав и милосрђе. Његова дела, која су обележила историју и оставила дубок траг у срцима верника широм света, и данас су нам инспирација, подсећајући нас на снагу љубави која може превазићи сваку препреку и на важност пружања помоћи онима у невољи.
Многопоштовано и преузвишено, и по животу и по вери и по делима, је име светог Николаја Мирликијског архиепископа, великог пастира и чудотворца. Овог угодника Божијег још за живота људи су сматрали светитељем и призивали у помоћ, како у великим мукама и невољама, тако и у малим, свакидашњим проблемима.
Данас су игре с којима су се играле неке старије генерације непознате скоро свим савременим дечацима и девојчицама. Нити сви уживају у друштвеним играма. За многу децу, навикнуту од детињства на узбудљиве сензације које пружа компјутер, друштвене игре изгледају превише благе. Ако се и играју, сцене болно подсећају на епизоде компјутерских игрица.
Да ли сте икада искусили осећај дубоког мира и радости који преплављује душу током Свете Литургије? Да ли сте се икада запитали зашто се верници вековима окупљају око Божјег престола? Шта је то што нас привлачи овом светом чину и како он може да утиче на наше животе?
Увек имамо тежње и известан осећај сопствене вредности, мање или више адекватне или неадекватне. Како год било, илузије о себи се увек гомилају. У тренуцима кризе, ова гомила идеја се распада. Приморани смо да се поново саставимо, да постепено поново постанемо свесни себе.
Девичанство је као чисто лице детета, блуд је као ожиљак на лепом лицу. Као шкрипа гвожђа о стаклу, тако у души одјекују пожудне мисли. И баш као катастрофа града који страда од неке стихије, скрнављење девичанства је катастрофа ваше личне судбине. Губитак невиности се огледа чак и на лицу, лепота такве личности губи свежину, а на њој се појављује печат изопачености.
Покајање је дар који нам је Бог подарио да бисмо се ослободили терета греха и поново пронашли мир у својим срцима. Како ова света тајна делује и зашто је толико важна за наш духовни живот?
Када нас животне буре ухвате неспремне, често се осећамо изгубљено и безнадежно. Међутим, постоји једно сидро које нас може учврстити у највећим олујама – то је молитва.
Трансхуманизам обећава да ће нам технологија омогућити да превазиђемо своја биолошка ограничења и створимо "савршеног човјека". Међутим, ту се поставља фундаментално питање: да ли је савршенство нешто што се може постићи технологијом или је то стање духа и душе? Хришћанство сматра да је савршенство већ постигнуто у Божјем стварању, а да би каснија "побољшања" заправо уназадила човека, удаљавајући га од Божјег плана. Ова перспектива нас позива да преиспитамо наше мотиве и да размислимо о томе да ли је технолошки напредак увек синоним и за људски напредак.
Често заборављамо колико нам је Бог дао, јер смо фокусирани на оно што још немамо. Када се човек не радује због дара који је добио, онда лако заборавља да је срећан чим се суочи са првим животним искушењем. Данас због нечега плачемо, а сутра већ кажемо: "Прошло је"! Важно је веровати да ће иза сваког облака изаћи сунце и да нас чекају још многи благослови.