Никада до сада ни једна епидемија није до те мере употребљавана у медијима као што је то случај са актуалном епидемијом “Корона-вируса”. Иде се чак толико далеко да се у неким западним земљама забрањују и окупљања верних у црквама и њихово присуство богослужењима. Какав одговор може бити наше православне Цркве и наше вере православне на ову, можемо слободно рећи, глобалну кампању?
Две заповести о којима, по речима Спаситељевим, висе Закон и пророци јесу заповест о љубави према Богу и ближњем. Али, како знати да имамо љубави према Богу? Један од најзначајнијих показатеља јесте непрестано удаљавање од зла. Али, не само то; него и испуњавањем јеванђелских заповести достижемо љубав Божију. Самим тим, ми пребивамо у љубави према Богу, остаје у љубави Божијој.
Као што треба да се трудимо да се наша одговорност и опрез према овој пандемији никада не претвори у сијање панике и страха међу људима са којима живимо, тако и наша лична храброст и вјера никада не смију добити обрисе дрскости. Стога, имајући на уму да није добро тврдоглавошћу и неодговорношћу, како грађанском тако и вјерском, „кушати Господа Бога својега“ (Мт 4, 7) Епархија Захумско-херцеговачка и приморска предочава листу мјера које могу да буду од помоћи свима нама у борби која данас у солидарности и бризи уједињује читав Божији свијет.
Срце је човеково станиште Бога живога и једино га Бог може утешити и учинити радосним. Срце у којем Бог не живи испуњено је горчином и очајањем. Такво срце тражи и жели многе ствари, али га ништа не задовољава јер сва животна задовољства немају моћ да испуне празнину људског срца.
Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54) - поручио je Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије.
Једно од најопаснијих осећања која могу обузети душу човека јесте осећање страха. Страх везује све силе у човеку и чини да оне замиру. Из страха, који истовремено означава и уплашеност за егзистенцију, човек је кадар да учини много тога лошег. Но, нису ни сви страхови из истог извора и не воде истом циљу.
Кроз сву историје Цркве било је многи оних који су користили чуда на начин који најблаже речено, ствара конфузију. Неретко су ове интерпретације чуда и будућих догађаја коришћене за стицање финансијске користи преко штампања књига или наступима у телевизијским програмима. Најкоришћенија тема ових злоупотреба је Други Христов долазак.
Много је младих, здравих, школованих и талентованих људи који последњих година масовно напуштају Србију и одлазе у свет. И није да тамо одлазе у потрази за бољим материјалним условима живота. Према признању многих међу њима, одлазе да би се спасли од понижавања, корупције, тираније осредњости, политиканства, непоштовања њиховог знања, способности… једном речју од зла и безнађа у које је утонула свеколика Србија.
Човек греши “по инерцији”, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је “мало притиснуо” и он му се препустио. То је свети апостол Павле лепо препознао и изразио речима да добро које желимо не чинимо, већ зло које не желимо – њега чинимо! Уз то скоро увек иде и питање – шта нам је то требало?!
Сваки човек, а следствено и свако дете, има неки главни недостатак, једну главну страст. Главна страст обично бива један од седам грехова, такозваних смртних грехова. Та главна страст је као филистејски јунак Голијат иза којег чека огромна војска других, ситних страсти. Победимо ли, уз помоћ Божију, Голијата у себи, сва ће се његова војска разбежати.
Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини.
Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини.
Наше неприхватање других људи је веома слично осуђивању. Ми из неких својих унутрашњих разлога не прихватамо човека, а неприхватање тражи неко оправдање, и нама је лакше да своју злобу објаснимо лошим поступцима других (у чему нам демони врло радо помажу) него нашим унутрашњим разлозима. Зато, ако победимо неприхватање, онда ћемо у многим, а можда и у свим случајевима, победити осуђивање.
Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Овај интервју је посвећен великом проблему с којим се суочило православље у Украјини, као и вези између деловања Фанара и покушаја уједињења с римокатолицима. Наводимо фрагменте овог наступа.
“Исклати се браћа међу собом, а крвници јаки и опаки затријеће сјеме у одиву…” Ови стихови великог Његоша суочавају нас са историјском темом братоубиства и братомржње, јер, од тренутка када Каин убија брата свога Авеља, не престаје шкргут зуба брата на брата који то и престају да буду. Шта је разлог овоме? Да ли борба за љубав Очеву и првенство или ту има још нечега?
У поређењу са католицизмом светитељ Игњатије (Брјанчанинов) протестантизам оцењује као још већи пад. Док је код католика тајна Покајања промењена, код протестаната је потпуно одбачена. Док су католици из Литургије искључили призивање Светог Духа, „протестанти су потпуно одбацили Литругију“. У католицизму још увек присуствује аскеза, премда у њој има прелести, а у протестантизму је потпуно изгубљен аскетски живот, у њему су бездушност и хладни рационализам.
Прича о блудном сину представља тежишну причу Јеванђеља и суштинску поруку благе вести Христове. Без покајања урушено достојанство човека није могуће обновити нити човек може повратити онај лик који му је стварањем исклесан. Без покајања, човеков живот бива неповратно изгубљен. И, колико год пута слушали ово, како Оци кажу, јеванђеље у у јеванђељу, оно нам је увек и изнова ново.
Свако време носи своје бреме – сведочи стара народна мудрост. Ова се истина може применити и када је у питању грех, јер, свака епоха у историјском трајању људског рода осим греха као универзалног и општег места, доноси и неке особене видове одступања од Бога.
Христове речи су вечне. Увек исте и увек другачије, према времену у коме их слушамо и тумачимо. А значења у Христовим речима има много. Као што у Њему има места за све нас.
Иако већ више од 20 година Православна црква у бившим комунистичким земљама живи слободна, све мање младих људи долази у њене храмове. Чак и деца из православних породица све више напуштају Цркву. Одлазак младих је само показатељ кризе у којој се налази духовни живот у свим Православним црквама, а главни узрок одласка младих из Цркве је то што у њој не налазе Христа.