Страни језици су одвајкада били саставни део образовних програма школа на свим нивоима и свим друштвима а тако је, наравно, и данас. Ако томе додамо приватне специјализоване школе страних језика, онда долазимо до закључка да је учење и говорење страних језика напросто постао критеријум писмености. Али, колико је та врста писмености спасоносна у духовном смислу и колико ће нам бити од користи за спасење душе?
Живот у потпуном послушању духовном оцу је део искључиво монашког начина живота и у таквој форми није примењив за вернике "у свету". Добро је успоставити однос поверења са својим парохијским свештеником јер је он и постављен од Епископа као пастир који брине о повереном му стаду. У идеалном случају парохијски свештеници требало би да буду непосредно задужени за духовно руковођење својих верника, да исповедају и дају савете.
Лидер, победник, сигуран у себе, самопоуздан… само су неки од атрибута какви би требало да касе човек данашњице. Но, шта је истинско самопоуздање, да ли је свака увереност у себе са хришћанског становишта погрешна, шта значи ослањати се на себе али и на Бога у истовремено, да ли је хришћански људима постављати границе, да ли је хришћански некога одбити, некоме рећи „НЕ“, како се односити према свом неуспеху. И коначно, какав је стварно живот у Христу, а какав ми замишљамо да ће бити па се касније изненадимо или чак разочарамо.
Свети апостол Павле говори о узвишеној епископској служби казујући да ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Настављајући, он набраја и врлине које треба да красе васцело биће једног епископа, јер, по речима светог Јована Златоуста: “Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот”. У том духу, исти светитељ саветује епископе речима: “Уколико будеш водио живот достојан (свога чина), нико те неће презирати због узраста, него ће ти се још више свако дивити”.
Блуд не живи у нашој утроби и не налази се у анатомским детаљима. У крајњој мери, код мушкараца блуд живи у очима. Не видиш и миран си. Угледаш и запалиш се. Чак је и Давид пао у ватру случајно видевши женску лепоту.
Често заборављамо - бити номинални Хришћанин није исто што и бити истински Хришћанин. Номинални Хришћанин постајемо изјашњавањем на попису, када славимо (питање је и како!) крсну славу, или носимо на себи неко хришћанско обележје. Иако ништа од наведеног није непотребно, то нас не чини Хришћанима. Томе нас чини искључиво једна ствар - хришћански живот.
Ако бисмо иоле, чак и површно завирили у то колико је заиста хришћана у нашем окружењу, били бисмо пренеражени! Истина, велика већина би се данас изјаснила тако, али, брзо би додали да нису фанатични верници који сваке недеље иду у цркву. Јер, шта је њима до цркве и попова када они имају Бога у својој души.
Покајање је без сумње основа духовног живота. Без покајања нема приближавања Богу и побеђивања страсти и греховних склоности. Господ нам је дао велики дар – дар исповести, захваљујући којој се ми ослобађамо наших страсти и греховног живота.
Стара изрека „једоше оци грожђа киселога а деци зуби трну“ на најдиректнији начин упућују на схватање да су деца, на неки начин, баштиници родитељских грехова и отплаћивачи њихових дугова. Овакав став уноси стрепњу и узнемирење међу људе, али, ова опомена нема превелики ефекат. Зло и грех се и даље чине без обзира на децу. Има ли, дакле, истине у овој изреци?
Није потребно никога понизити да би се славио Христос. Није потребно никог другог победити да би смо били бољи хришћани - до саме себе. Наше срце је поприште те битке и ту верујући људи воде своју невидљиву борбу. Оно на чему се заснива аутентична јеванђелска, хришћанска вера, је да је Христос већ победио свет својим смирењем и Васкрсењем и да ту победу ми већ баштинимо.
Данас већина деце нема много смисла ни за спољашњу, а камоли за унутарњу лепоту јер је савремено друштво узвисило култ ружноће које многи оправдавају тиме да је то реалност нашег времена. Ипак, родитељима на располагању стоји много тога што могу да понуде својој деци као алтернативу и противотров савременом култу ружноће? Потребно је само да буду заинтересовани, мало креативни и да не буду лењи.
Опомињао је Господ своје ученике да се чувају се квасца фарисејскога, а то је лицемерје. Говорио име је да то мало квасца све тесто укисели. Човек покретан лицемерјем увек се креће у мочварним и тамним дубинама људске природе, газећи тако достојанство и своје и других. Зато лицемјерје неријетко води ка најтежим гресима.
Гордост је опасна, скривена и тешко искорењива, као ништа друго. Опасна је гордост зато што се небо закључава за горде и, уместо неба, ад им се припрема. Гордима се Бог противи - каже Писмо. Само љубав ствара поуздано и живо, а гордост је јалова, зато што јој ништа и не треба ван себе саме.
Пред препуном салом парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару синоћ је одржана београдска премијера документарно-играног филма ''Свети Марарије – владика без адресе''.
Некако је у природи човека (а ни хришћани ту нису изузетак) да осуђују оне који се истичу у друштву, било своји положајем, влашћу, угледом или имањем. Притом и не помишљају да управо тај кога они осуђују на основу спољашњих признака, може бити неупоредиво ближи Христу него они који осуђују.
Болест је једно од средстава које нас призива духовном преображењу. У питању је својеврсна егзистенцијална криза. Нама се даје пауза. На неки тренутак лишени смо могућности активног социјалног живота. Одређени део времена морамо да останемо насамо са собом, понекада издржимо снажан физички бол, понекада просто немоћ.
У уторак, 19. новембра у 19 часова, у парохијском дому Храма Светог Саве у Београду, биће премијерно приказан документарно играни филм ''Свети Мардарије – владика без адресе'' у продукцији ''Пријатељ Божији'' Фондације.
Наука спада у ред најдинамичнијих производа људскога духа. Она је у непрестаном кретању и никада не стоји у месту. Истовремено, ни њен однос према Богу, Творцу свега видљивог и невидљивог, не представља једном за свагда одређен став. Најновији аргументи у корист постојања Бога појавили су се на крајње неочекиваном месту – изнела их је сама наука!
Недавно је и медицина потврдила да не постоје само соматске и само психичке болести, већ да је свака болест мешавина психосоматских узрока који своје утемељење обично имају у мозгу, дакле у мислима.
Реч „виртуелан“ се у потпуности одомаћила у нашем свакодневном говору и у наше животе ушла је са компјутерском технологијом и интернетом. А шта би, заправо, требало да значи ова реч? Виртуелни значи умишљени, а умишљање је – уображавање. Уображење је сфера делатности духова злобе и у својој суштини она је – лаж.