Погледајмо улице наших градова ноћу. Видећемо читаве армије младих људи – ђавоиманих месечара. Но, то су наша деца. То је наша будућност, будућност наше земље, будућност нашег народа. И то је будућност наше Цркве. Они стално пију алкохол, користе опојна средства, препуштају се разузданости и разврату, читаве ноћи проводе на местима својих окупљања и – заиста су ђавоимани. У правом смислу те речи.
Догађај посечења Светог Јована Крститеља представља како у историји човечанства тако и у историји спасења људског рода, збитије које нам открива сву суштину и начин злоупотребе људских слабости које, у крајњем степену, доводе до злочина. Уједно, овај догађај открива нам и пут којим човек преваљује од страсти до сопствене смрти.
Отац Грегори Халам (Gregory Hallam) био је пастор Англиканске цркве, али се 1992. године разочарао у англиканство и прешао у Православље. После три године постао је свештеник Православне Цркве и већ 22 године служи у једном од највећих енглеских градова – Манчестеру. Налази се под јурисдикцијом Антиохијског Патријархата. Као православац на Западу који није из емигрантске средине он се превасходно занима питањем мисионарења и проношења истине Православног учења у већински протестантским и католичким срединама.
Често се многи родитељи чуде одакле се код њиховог сина или кћерке појављују проблеми. На пример, дете је сувише немирно, ћудљиво, агресивно, лоше учи, изостаје с наставе, долази у сукоб с наставницима и укућанима, сувише је узнемирено, стидљиво, спопадају га свакојаки страхови и тако даље. Све су то различити симптоми дечијих проблема с којима родитељи морају да се суочавају. Само незнатан део тих симптома могу бити тешкоће самог детета у чистом облику. Већина њих су проблеми породице у којој дете живи.
Уколико имате непремостивих проблема у браку, а одлучите да сачувате Ваш брак, треба да се смирите “до земље”, иначе ћете постати хистерични и неуротични. Уколико немате довољно снаге за тај подвиг и да се Ваш брак може претворити у узајамно мучење, боље је да се разведете док још немате деце. Треба да се обратите надлежном архијереју који зна Ваш живот и Вашу породичну ситуацију, који ће саслушати обе стране, а последњу реч у решавању Вашег проблема има архијереј, а не свештеник.
Од вајкада, а поготово данас, људи се маме разноразним духовним опијатима само да би ослабила њихова пажња и скренули са Пута у беспуће. У томе се увелико и успело, можемо слободно рећи, да је премало оних код којих није. Но, најефикаснији духовни опијат јесте поверење у самога себе, које у човеку врло вешто буди непријатељ нашег спасења.
Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију на Преображењском тргу Свето-Тројичког Серафимо-Дивјејевског женског манастира на празник обретења моштију преподобног Серафима, саровског чудотворца. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима следећим речима...
Свети оци су говорили о три врсте цене које човек плаћа кроз читав свој живот. То су новац, крв и душа. Најјефтинија је, свакако, новац, док је највећа цена којом можемо (ис)платити било добро било зло – душа. Под овим некако спонтано подразумевамо љубав.
Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Шта је вера? Вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот, ја - ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа.
Савремени гадаринци се ни у чему не разликују од оних описаних у Јеванђељу. Нису то хулитељи и богоборци већ обични људи који, додуше, материјалну корист стављају испред свега. Има их свуда – у министарствима, на власти, они живе поред нас у комшилуку, у улазу, то су често наши најближи: мајка, отац, браћа. Кажу нам: па видиш да живимо нормално, нисмо грешници, нисмо лопови, нисмо убице, нисмо прељубочинци, зато не треба да нам причаш о Христу.
Од рођења Цркве Христове, не престају прогони Хришћана. Сва историја од крсне смрти и васкрсења Господа нашег Исуса Христа заливена је крвљу хришћана и то траје до данас. Како ствари стоје, страдања нам тек предстоје. До краја историје остаће истините речи Господа: ”И побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога.” (Мт. 24, 9). ”И пред старјешине и цареве изводиће вас мене ради”. (Мт. 10, 18) Али, ”Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.” (Мт. 24, 13)
Скоро да и нема човека који на помен имена свете Марије Магдалине неће видети окорелу грешницу огрезлу о најгнуснији грех. Такав утисак плод је информација које су о њој из давнина допрле из крила католичког хришћанства. И не само то. Разноврсне саблажњиве бајке колају о њеном односу са Христом, што је послужило и неким синеастима да режирају филмове на ову тему. А шта је у свему томе истина? Да ли је света Марија Магдалина заиста била грешница? У Новом Завету нема ни једне речи која би то потврђивала!
Преподобни Серафим Саровски чудотворац, засигурно спада у ред најпоштованијих светитеља велике руске земље. Њега је обасјавала Светлост Христова и у тој Светлости овај свети видео је јасно и недвосмислено све оно што ће доћи на руску земљу и Род православни. Говорио је сликовито а предсказања су му често била алегорична или метафорична. За баћушку није било тајни. Он је видео јасно све, и прошлост и садашњост и будућност.
Бог је личност и сав живот свих људи проткан је (не)чињењима, која у основи нису ништа друго него лични однос према Њему, било да смо тога свесни или несвесни. Свестан однос према Богу и чињење у том духу тражи од човека и његово лично учешће. Далеко је лакше ствари пренети на терен општег, а Бога и све оно што се тиче Њега, заменити некаквим универзалним законом. Такав је закон безличан и обавезно делује по аутоматизму…
Осим што живимо у комерцијалном времену и припадамо комерцијалној цивилизацији чији је основни мото и стварност - “плати па живи”, усамљивање и удаљавање људи једних од других представља други тег који човека и човечанство вуче ка понору непостојања.
Некако је уврежено мишљење да су рок-музичари и, уопште, млади бунтовни ствараоци с оне стране Бога. Да припадају оном другом, Богу противном свету, па чак и богоборним култовима. А, заправо, то не само да није правило, већ се може рећи да су већина њих искрени боготражитељи. Међу њима и веома познате личности о којима, заправо, не знамо ништа.
Од како смо, у време Светог и Равноапостолног Патријарха Фотија Великог крштени, кроз Свету Браћу Кирила и Методија и њихове Свете Ученике и Наследнике, и слободно, свесно-словесно ступили у Цркву Христову, Стуб и Тврђаву Истине и Мудрости и Логосности = Словесности, ми Православни Срби говоримо и пишемо Свето Име Бога и Господа и Спаса нашег: ИСУС ХРИСТОС.
Благодаћу Духа Светога се спасавамо, по речи светог апостола Павла. Да не бисмо помислили и умислили да само трудом својим и упињањем можемо допринети своме спасењу. Зато и сами Господ опомиње да без Њега не можемо чинити ништа. Али, то не значи да можемо скрстити руке и мирно сачекати дан спасења не учинивши ништа ни за себе и још мање за ближње.
Било би добро тему „Какви ми се људи свиђају“ задати одраслима. Они би морали да се замисле о моралној проблематици, да ископавају из дубина подсвести неко лично искуство, да га анализирају, почели би да размишљају срцем и да пишу огрубелом руком на папиру. То би било велико искуство. Како приморати људе да се одвикну од мисли да разговоре о моралу треба водити само у школи са жутокљунцима, а у одраслом животу, ето, нико више у морал не само да не верује, већ сви одбијају и да разговарају о њему.
Болест је једно веома посебно стање, како организма, тако још и више психичког стања болесног човека. Нарочито ако је у питању неизлечива болест која као свој обавезни епилог има – смрт. Људи на различите начине реагују на сазнање да је близу крај њиховог живота.