Зашто смо толико данас занемоћали? Зашто су нам деца све болеснија? Зашто не можемо ни једним педагошким методом, ни једном социјалном, економском протезом да задржимо стихију и лудило? Све што смо зидали без Божијег благослова, без вјере – то ће пропасти. Тако бива свакоме ко живи верујући у себе, у своју силу а не у Бога Живога.
Царство Небеско је Узвишена Љубав, а нераскајана кривица представља препреку ка њему. Многи од нас су рођени с талентом да воле, као што је заповедио Господ. Потребно је дуго и упорно усвајати ову науку. Нажалост, нема школе у којој би нас научили љубави према ближњем... Али, постоји Божија Црква, постоји природа, и постоје деца. Исус Христос је рекао: „Ако се не обратите и не постанете као деца, неће вам се отворити Царство Небеско“.
Свети архијерејски Синод Српске Православне Цркве поручио је данас да је Предлог закона о истополним заједницама неприхватљив и да је недопустиво да се истополне заједнице законски изједначавају са браком и породицом.
На жалост, данас сав фокус поста стављамо само на храну. Тако смо дошли до парадокса да се православни верници не препознају по својим добрим делима, него по томе да ли посте или не. Тиме је опасно редукован наш хришћански идентитет, па се тако наш однос са ближњима завршава на осудама оних који не посте. Морамо поново пронаћи истинске димензије поста, а једна од њих се налази у Христовој заповести: Љуби ближњег свог као самога себе.
Људско самољубље се најчешће испољава управо у свакодневном животу, у гостима, у хотелу, у ресторану док је скромност тежи облик испољавања добра. Човек који болесно размишља како да себе постави изнад другог, није способан за стваралачки рад. Такав човек показује не само морално него и умно заостајање.
На територији Епархије рашко-призренске, у протеклих неколико недеља, десио се низ провала и пљачки православних храмова. Само у последњих десет дана шест храмова и црквених објеката је проваљено и опљачкано, саопштено је из Епархије рашко-призренске.
Модерни човек на ТВ екран гледа као на врата кроз која улази у другу кућу, која му је постала као његова рођена. Он постаје сличан наркоману и пијанцу који се удаљава од себе самог, од људи који га окружују и од својих брига и тешкоћа. Тако екран човеку узима душу, цеди из њега сву снагу, а оно што му остаје, личи на грожђану комину од које је направљено вино.
Све животиње воле да се играју, а у нас гледају као у Бога, али пречесто виде самог сатану и онда се непријатељски односе према нама, а ако виде Христа у нама, онда почињу да се умиљавају. Пред великим Светитељима су се умиљавале најопасније животиње. Код Светог Серафима, великог руског старца, долазио је медвед, а код Светог Герасима Јорданског и Светог Саве Освећеног су боравили лавови.
Чудо, схваћено као неки божански „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога - не чини срж хришћанског доживљаја, хришћанског поимања чуда. Они који прихватају Христа, не чине то због чуда, него због љубави, прихватају Га и следе за Њим превасходно срцем. Управо такво разумевање хоће и тражи Сам Христос: „Ако Ме љубите, заповести Моје сачувајте...“ (Јн 14,15).
Толеранцијом модерни човек изражава своју спремност да трпељиво сапостоји са људима друге припадности, другачијих назора, ставова, начина постојања. Међутим, у духовном смислу то је веома плитко, јер је толеранција ограничена и у трену се може преокренути у своју супротност. Зато није довољно само трпети људе и њихове различитости, већ је потребно волети их истинском хришћанском љубављу.
Деца на сваком кораку све више западају у зависност од многих страсти. Њихова личност је неисписана табла на којој сваки надражај оставља свој траг. Зато је веома важно знати због чега је и колико важан проблем дечјих облика зависности, каква је њихова духовна природа и како изаћи на крај с овим проблемом.
Свето Писмо, реч Божија, као и проповеди Богочовека Христа, неретко се дотичу односа човека према материјалном, према новцу, богатству, имовини уопште. Дела Светих отаца као и Житија Светих такође ову тему дотичу и у оквиру ње, шаљу педагошку поруку ради утвђивања здравог и духовног става према материјалном.
Гнев је једно од најнегативнијих стања људске душе. Гнев је сложено стање и у њему се удружује више разарајућих тенденција. Гнев је, пре свега, повезан са гордошћу. Гнев је, затим, повезан са окрутношћу. Није ли врло често и осећање зависти и љубоморе оно које нас баца у стање гнева? Гнев је, једном речју, демонско стање људске душе.
Пред празник овогодишњег Богојављења Господњег, почела је да крвоточи чувена руска икона Пресвете Богородице "Умекшање злих срца". Како извештава orthochristian.com, из цркве Архангела Михаила у селу Летово у Русији, јављају да је на икони два пута потекла црвена крв, слична сузама.
Да ли је велика ствар – седети на једном месту, «туговати и уздисати»? Не, не изгледа тако. Шта је ту велико? Али понекад је људима потпуно одузета свака могућност да учине било шта велико. Ниједно велико дело, никакви свети пориви. Само слабост и немоћ, као за време окупације или у данима усамљене старости. Преостаје само нешто смирено и неупадљиво као што је ово – «туговати и уздисати». Ипак, управо то постаје фактор спасења.
Kључна ствар састоји се у томе да ли ми својим понашањем и нехришћанским живљењем саучествујемо у гресима својих родитеља (понављајући те исте, конкретне грехе или напросто одбацујући живот у Христу и Божије Заповести чинимо и друге грехе). Уколико је одговор „да“, онда се на нама сламају и греси наших родитеља и предака.
У рушевинама болнице у селу Нова Млина у Украјини, мештани су открили унутрашње зидове који су направљени од икона из цркве Светог Николе, ремек-дела дрвене архитектуре из 18. века, коју су комунисти уништили 1930-их. Чинило се да крв цури са ових икона. "Неимари", чији су се прадедови молили пред овим иконама на коленима, градили су зидове болнице од њих.
Ми, људи, веома брзо примећујемо сваку неправедност нама нанесену. Љутимо на све који нам се нађу у близини, па чак и на самог Господа Бога, ако у нашем животу не иде онако како би ми то хтели. Али неправедност коју ми чинимо у свету, не видимо баш тако јасно. Чак не желимо ни да је признамо.
Има ли шта тешко Богу?! Ево примера како је на изглед „случајан“ сусрет једне монахиње и пијаног момка на аутобуској станици, завршио чудом. Човек се тренутно отрезнио и сви знаци алкохолне интоксикације су потпуно нестали! Стајао је у тишини, апсолутно задивљен оним што му се догодило.
Тенденција да се ствари неједнаке прогласе једнаким никада није била јача него у ово наше време. Али, за разлику од неких пређашњих времена, данас се то чини нежно и неагресивно, са пуно лажне финоће и пристојности. Тако се отупљује оштрица наше расудљивости и моралности и стварају генерације неосетљивих који ће ћутањем, из тзв. политичке коректности, пристати на издају Христа и на сопствено понижење па и нестајање.