Дух Свети на човека не силази помоћу технике, нити се рађа од људске умешности или науке. Он силази онда и тамо где постоје предуслови, а они су у чистоти људске душе и њеном труду и вољи за усавршавањем и приближавањем Богу. Тада и наше богословље бива божански просвећено а не по људском разуму и читању књига.
Када се суочимо са лобањама деце, жртава усташког злочина, њихова невина патња, као и патња њихових мајки, од који је једна родила дете у јами, подижу ово питање на ниво неизрециве страхоте. То дете никада није видело сунчеву светлост - из мрака мајчине утробе бачено је у мрак смрти, кроз мрак смрдљиве јаме. И ако можемо донекле разумети патњу одраслих, као последицу њихових грехова и преступа, како схватити патњу деце?
Вера која не постаје молитва остаје слаба и неплодна. Као што мали млаз воде не може да покрене воденичко коло, тако и малена вера не покреће душу ка Богу. Молитва није потребна Богу ради Њега, већ ради човека, јер она преображава срце, чини га смерним и благим, и води га ка животу у заједници са Богом. Велика вера рађа велику молитву, а велика молитва рађа нови живот.
Никада не окрећите леђа молитви и Бог вас никада неће напустити. Где год да ступимо, Његова је љубав. У сваком даху, Његова је милост. Али без молитве, човек се удаљава од тог извора спасења. Охолост, као надувани мехур, пукне од првог сусрета са правим изазовом. Само се смирено срце, окренуто ка Творцу, може ослонити на истинску утеху и снагу. Не оклевајте! Отворите срца молитви и дочекајте Божји дар - спасење душе.
„Оци једоше грожђа киселога, а деци зуби трну!“ Ова библијска правда прати човека од Адама и Еве до данашњег дана, сведочећи страшну истину да родитељски греси и безакоње скоро увек последице остављају на њиховој деци...
Без вере, наде и љубави нема ни молитве. Безброј је потврда које нам о томе сведоче а уписане су у историју Цркве Христове. Када видимо плод молитве саграђене на темељу ове три силе, склони само да га назовемо чудом. Тако и ово чудесно исцељење које од Пресвете Мајке Божије стиже једноме војнику.
Хула на Духа Светога је најтежи грех који човек може починити. То је свесно и упорно одбацивање Божје истине и живота. За разлику од оних који, иако лутају у мраку, траже светлост, особа која хули на Духа Светога свесно бира таму и одбацује сваку наду у спасење. А кад човек нема нимало воље да се спасе, ни Бог не жели силом да га спасава.
У житију старца који је желео да крене на Синај, али га је сам Свети Јован Крститељ зауставио, открива се како Бог понекад мења наше путеве да бисмо остали тамо где нас жели. Место мале пећине постало је његов животни дом, црква и сабралиште братије, освећено присуством Христовим и благословом Претече.
Свети Оци кажу да човек на путу ка познању Бога пролази кроз више ступњева: од онога ко само верује да Бог постоји, преко онога ко са Њим успоставља живу везу, па до онога ко духовно разликује шта је од Бога, а шта није. Али ова највиша мудрост не долази сама од себе - она захтева просвећење. А просвећења нема без светлости коју нам даје Свето Писмо.
Бог је савршено једноставан, јер је савршено духован и савршено добар. Управо зато је и за човека једноставност највеће благо и најузвишенија врлина. У простоти срца молитва постаје лака као мисао – без сумње, без лукавства, без тежине. Тамо где је једноставност, ту је слобода душе и близина Божија. Наратор: Маријана Ђерић
Старац Пајсије: У свету пуном искушења, где нас на сваком кораку вребају замке зла, где се грех увлачи кроз сва чула, постоји спас! Заменимо грешне филмове - светим иконама, светске песме - псалмима, светске часописе - духовним књигама. У тој борби, Христос, Мајка Божија, анђели и свети су уз нас. Они нам пружају снагу да се одупремо искушењима и да се боримо за чистоту душе. Не бојмо се! Будимо храбри! Заједно са њима, можемо победити зло.⛪
Свакодневно искуство нам говори да чак ни они који душом усвајају Христову заповест о љубави према непријатељима, не успевају да је остваре у свом животу. Зашто? Пре свега зато што волети непријатеља не можемо без благодати. Међутим, када би људи схватили да ово превазилази њихове природне моћи и тражили од Бога благодатну помоћ, свакако би и добили тај дар.
Када бисмо само проникнули у то да су наши противници и непријатељи, заправо, највећи непријатељи самима себи – носиоци казне у својим недрима – страх би нас напустио. Зашто бисмо стрепели од оних што сами себе прождиру? Уместо тога, пригрлимо Христа свим срцем, и сваки ће се страх попут сенке повући из наших душа.
Молитва родитеља никад не остаје без одзива на Небу, нарочито када се упућује Царици свих, Пресветој Богородици. У овој истинитој причи, нежна Њена заштита сишла је као светлост у таму – када је девојчица нестала под таласима реке. А све је почело са љубављу према икони на зиду.
Човек, рече једном владика Николај, није само оно што може стати у гроб, већ оно што не може стати у читаву васиону. Да човек, уистину, уз Божију помоћ, може чинити чуда, доказује и свети апостол Павле, сићушан слабашни старац, који је својом боголикошћу срушио читав један стари свет са свим његовим схватањима, веровањима и заблудама и, на његовим рушевинама саградио нови свет, утемељен на личности Христовој...
У овом свету, који изгледа као да тоне у злу, радост је видети оне који се не предају, који се боре да добро победи у њима самима, а затим и у свету око њих. Свако од нас добио је од Бога дарове - не као терет, него као крила. Крила за борбу која није против људи, већ против таме у нама. Кад избегнемо замке греха и срце своје ставимо у Његове руке, Он га неће згњечити - већ преобразити. И душа која се тако освети Њиме, мирисаће на Небо, и све око себе ће светлити Његовом светлошћу.
Живот је Божански дар. А духовни живот је наш непрестани труд да се удостојимо божанског дара у нама. Нико од нас није то ни купио ни платио, него нам је вечна Љубав то даровала. Дар се заиста не плаћа ничим. Зато је дар - дар. Али онај ко прима дар, и то тако драгоцен као што је живот, мора се бар показати достојан тога дара.
Чудеса нису плод знања, већ чистоте и детиње искрености. Пресвета Богородица је наградила неписменог монаха који је целог живота говорио само: „Богородице Дјево, радуј се“ - и из његовог гроба изникао је цвет на чијим је листовима била исписана Њена молитва.
Песма „Достојно јест“ посвећена је Богородици и њу је архангел Гаврило записао једном приликом на Светој Гори. Тамо се налази и истоимена икона. Од тада се ова Анђелска песма разнесе по целоме свету, да је сви православни хришћани певају Пресветој Богомајци. А света икона Пречисте Богородице, која се налазила у цркви оне келије и пред којом се десило ово чудо, би од отаца Свете Горе пренета у велелепну цркву Протата, где се и данас налази.
Истинска част не зависи од људског суда, већ од чистоте душе пред Богом. Клевете могу повредити срце, али истину не могу поколебати – она остаје постојана и светла као зора после олује. Онај ко брани част Божију, има у Њему и заштитника сопствене части. Јер лажи пролазе, а истина – стоји довека.