Осећај отуђења и уверење да је свет окружен злом заправо је честа илузија. Многи се сматрају јединим добрим човеком на путу истине, не знајући да неко сасвим близу дели потпуно исту бол и уверење. Право благо људи је често дубоко скривено, а сусрет два усамљена праведника доноси изненадни преокрет и претвара жалост у радост.
Чудесни сусрети светих Божијих угодника са светитељима, па и самом Мајком Божијом, нису били реткост. Небески житељи су их посећивали како би их укрепили у њиховим подвизима, али и да би им са Неба донели речи истине вере Христове како би их ови ширили у народ и спасавали га од јереси, зловерја и кривоверја.
За незнање о духовним темaма за нас хришћане није могуће наћи оправдање. Данас, када се Јеванђеље проповеда на све начине, не знати ништа о духовном животу и свему осталом шта га се дотиче, плод је лошег настројења и незаинтересованости, а не немогућности да се до информација дође.
Христос је Србима даровао много: веру, наду, љубав, моралне вредности, као и темеље на којима су извојевали слободу и изградили своје друштво и државу. Сада је време да се запитамо: шта Христос тражи од Срба? Како се одужити за све оно што смо добили?
Икона која је проговорила огњем је један од најчудеснијих догађаја сачуваних у благодати Православног предања. Овај догађај, који се одиграо у Спасо-Парголовској цркви, сведочи о моћи вере и чудесном деловању Божијем. Прича о икони која је одбијала сваки покушај да буде оскрнављена и о човеку који је, преображен овом искуством, нашао утеху у Православљу, и данас инспирише вернике и представља вечну поруку о Сили Која стоји иза свега што је свето.
Бог се не скрива у висинама, већ у гладним рукама одбачених. Њихова мука постаје Његова, а њихова молитва – мост ка спасењу. Кроз најмање и најслабије, Он куца на срца најмоћнијих. Милостиња није само дар, већ сусрет са живим Христом.
Дух Свети је један али су различити Његови дарови. То, међутим не значи да су у различитим даровима и различити духови. Зато, када се духовни људи међу собом расправљају, то значи да су под утицајем различитих духова. А то је опасно за јединство Цркве.
Судбина није случајност, већ Божја мисао – жива, мудра и пуна смисла. Све што нам се дешава, било лепо или тешко, није плод среће, већ део Божјег промисла. Ниједан корак није без разлога, ниједан тренутак без значења. Када човек то разуме, престаје да пита „зашто се то мени догађа?“ и почиње да препознаје пут којим га Бог води.
На капији сваког новог дана реци: нека буде воља Твоја, Оче! Исто и на капији сваке нове ноћи. И кад те служи здравље и кад паднеш у постељу, опет исто: нека буде воља Твоја, Оче! И кад примаш и кад губиш, опет: нека буде воља Твоја, Оче! Најзад кад стигне неизбежни час, и ти се сретнеш лицем у лице с ангелом смрти, реци храбро: нека буде воља Твоја, Оче мој и Боже мој!
Приступајући молитви Царици Богородици, пре молитве буди чврсто уверен, да нећеш отићи од Ње, не добивши милост. Она је свемилостива Мајка свемилостивог Бога Речи, и о Њеним неизмерно великим и безбројним милостима оглашавају сви векови хришћанске цркве. Наратор: Маријана Ђерић
Велики оци Цркве и духовни учитељи кроз сву историју Цркве откривали су своје духовне доживљаје и сведочили откривења којима их је Господ даривао. Ово су чинили из чисте љубави према својој духовној деци, али и свима осталима, не желевши да премудрост Божија остане неоткривена људима. Јер, све што је Бог открио човеку, учинио је из љубави и спасења његовог ради.
Колико је значајно са каквим настројењем душе се обраћамо Богу, Богородици или светима у молитви? Дешава се да, понекад, осетимо горчину због нечијег поступка и да ту горчину можда и несвесно пренесемо у молитву. Ево и примера из живота светих Божјих људи.
Нема никога међу људима чији живот, већим делом, не протиче у страдању. Једне убија жалост због губитка најмилијих, друге рајзеда болест, треће разочарање у људе, пријатеље и изневерене наде, четврте боли неразумевање и незахвалност од стране најближих и најрођенијих... и тако у недоглед. Живот свакога од нас проткан је болом и протиче у знаку Крста.
Данас се људи окрећу само око себе. Све подређују себи. Ако би требало некоме помоћи или урадити неки посао – оставиће то за сутра. Треба ли искористити, употребити нешто или направити себи ужитак – учиниће то истог тренутка, не размишљајући о сутра... Нема састрадавања са другима, нема молитве за друге... само себи, за себи и око себе...
Дух Свети на човека не силази помоћу технике, нити се рађа од људске умешности или науке. Он силази онда и тамо где постоје предуслови, а они су у чистоти људске душе и њеном труду и вољи за усавршавањем и приближавањем Богу. Тада и наше богословље бива божански просвећено а не по људском разуму и читању књига.
Када се суочимо са лобањама деце, жртава усташког злочина, њихова невина патња, као и патња њихових мајки, од који је једна родила дете у јами, подижу ово питање на ниво неизрециве страхоте. То дете никада није видело сунчеву светлост - из мрака мајчине утробе бачено је у мрак смрти, кроз мрак смрдљиве јаме. И ако можемо донекле разумети патњу одраслих, као последицу њихових грехова и преступа, како схватити патњу деце?
Вера која не постаје молитва остаје слаба и неплодна. Као што мали млаз воде не може да покрене воденичко коло, тако и малена вера не покреће душу ка Богу. Молитва није потребна Богу ради Њега, већ ради човека, јер она преображава срце, чини га смерним и благим, и води га ка животу у заједници са Богом. Велика вера рађа велику молитву, а велика молитва рађа нови живот.
„Оци једоше грожђа киселога, а деци зуби трну!“ Ова библијска правда прати човека од Адама и Еве до данашњег дана, сведочећи страшну истину да родитељски греси и безакоње скоро увек последице остављају на њиховој деци...
Хула на Духа Светога је најтежи грех који човек може починити. То је свесно и упорно одбацивање Божје истине и живота. За разлику од оних који, иако лутају у мраку, траже светлост, особа која хули на Духа Светога свесно бира таму и одбацује сваку наду у спасење. А кад човек нема нимало воље да се спасе, ни Бог не жели силом да га спасава.
У житију старца који је желео да крене на Синај, али га је сам Свети Јован Крститељ зауставио, открива се како Бог понекад мења наше путеве да бисмо остали тамо где нас жели. Место мале пећине постало је његов животни дом, црква и сабралиште братије, освећено присуством Христовим и благословом Претече.