Како је могуће да је наш прости, неук народ оставио за собом поезију каква опија душу, рукотворине какве и данас задивљују, речи дубље од књига и храмове што пркосе времену, да га ниједан појединац, ма колико даровит и школован, није до сада ни стигао а камоли престигао? Само један одговор стоји иза тога: надахнуће Божије. Без Духа Светога који је народ водио, надахњивао и укрепљивао, све те творевине биле би немогуће.
Када се човек, који је годинама чинио зло, одједном нађе у тами лудила - без речи, без контроле, без разумевања - да ли је то само казна, или последњи позив на покајање? Можда разум више не служи, али душа још дише, страда и памти пред Богом. А онај који је годинама трпео - без гнева, без освете, са сузом у тишини - да ли управо он постаје тихи посредник, жртвени молитвеник за спасење онога који га је мучио? У свету где страдање често изгледа бесмислено, може ли то бити најдубљи пут до милости?
Гледајући свет који нас окружује и све што се у њему збива човек не може а да не осећа стрепњу, страх и безнађе. Али, није далеко дан када ће се људи окренути истинским вредностима богољубља и човекољубља у потрази за вечно новом благословеном надом, уместо лажне, коју нуди наказни обезбожени свет.
Хришћани не смеју да се парниче међу собом, а нарочито да наносе једни другима штету. Хришћани би требало да се у миру и трпљењу односе према ближњем имајући стално на уму вечни живот и удео сваког дела и речи учињеног и изговореног сада и овде.
Кад се свет убрза и почне да хита ка својој пропасти, манастири постају камене барикаде против заборава, самоће и бесмисла. У времену када се све мери профитом, а и душа би, да може, била претворена у услугу на менију, некоме смета да постоје места где човек није купац него покајник, где се не троши него спасава. Али да ли су манастири застарела прошлост коју треба „освежити“ или последње уточиште непроменљивог, тишине и светлости? И ако је дух оно што нас чини људима, зашто се толико журимо да га заменимо пепелом?
Душа смиреног човека је као море. Камен који бациш у њега за тренутак заталаса површину, а затим потоне у дубину. Тако и невоље брзо тону у срцу смиреног човека, јер је са њим сила Господња.
Скоро да нема човека коме љубав према своме пријатељу неће бити нелогична и неразумљива, али, љубав према непријатељу – разгалиће срца само незнатно малом броју људи. У чему се огледа љубав према неријатељу?
Када се молиш Небесним Силама немој да их замишљаш страшнима, недоступнима, немилостивима: не, то су створења прекротка, смирена, благочестива, која воле, доступна и љубазна, радо послушна, блиска онима који их са искреном вером и љубављу призивају у својим молитвама. Њима је врло драго да виде нашу жељу да себе учинимо њиховим суграђанима, чему смо и призвани по благодати Исуса Христа у Пребожанственој Тројици. Наратор: Маријана Ђерић
Један друг Ваш говори Вам непрестано: нема Бога! Једном у узбуђењу ви сте рекли своме бедном другу: Бога има, а тебе нема! И нисте погрешили. Јер они који се одвоје од вечног Животодавца у овоме свету, биће одвојени и у ономе. И тако ни овде ни тамо неће знати за величанственог Створитеља свих створења. А бити одвојен од Њега горе је него не бити... Наратор: Маријана Ђерић
Суочен са неизлечивом болешћу свог вољеног детета, очајни отац је понудио завет Богу. Услишена молитва је као чудо вратила здравље његовом сину. Али, уместо захвалности, отац је смислио лукав план да превари Бога и не испуни свој завет. И дете се потом опет разболи и - умре. У свом одговору, владика Николај каже: Да ти се ништа није догодило због нарушеног завета, ти би безбрижније него икад наставио низати грех за грехом; дете би се твоје привикло твоме грешењу, и временом би обоје изгубили душе. Овако, Створитељ је окренуо твоју неправду на спасење и детета и тебе. Због тога не ропћи на немилост Свевишњега, него му благодари на милости...
Чудотворна заштита Пресвете Богородице испољава се кроз веру и чистоту оних који јој се са поверењем предају. Прича о две девице и њиховој мајци постаје сведочанство о томе како провиђење, праведност и милост увек тријумфују над клеветом и сумњом, а благочешће - над злом.
Хришћанин не сме бити фанатик, већ би требало да има љубав према свима. Онај ко се без духовног расуђивања и ширине баца речима, макар оне биле и исправне, ипак чини велико зло. Такав личи на човека који каменује речима људе мислећи да то чини на неки хришћански начин. Без расуђивања остаје на слову закона, а слово закона - убија!
Вера је темељ љубави. Без ње, нема љубави према ни према ближњима, ни према свом завичају, ни према својој домовини. Ко не воли Бога, не поштује своје родитеље, своју породицу, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, своју отаџбину. Без вере, срце је празно. А неки данас желе да нам искорене веру, угасе то срце. Не дозволимо им!
„Децо, моја децо...!“ - овај вапај родитељског срца одјекује кроз векове. Колико је суза проливено, савета изговорено, претњи и љутње, а резултат често изостаје. Но, и када све речи буду изговорене и сви савети изређани, остаје нам оно што је требало да буде прво - молитва Господу. Јер молитва није само последња нада, него најмоћније оружје у рукама родитеља.
Када и народни старешина почне да проповеда силу и милост Творца свога, и да безверцима, који нису знали ни за Бога ни за душу, отвори савест, такав рад брзо доноси плодове: престану код људи многа зла дела, ружне навике, злобне и хулне речи. У Светом Писму стоји написано, да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове, спасти душу своју од смрти и покрити мноштво гријехова.
О, богоносни и свеблажени оци Симеоне и Саво, који сада заједно стојите пред Светом Тројицом и гледате на нас одозго, не заборавите бринути се за нас, народ свој. Не сећајте се зла којима Бога прогневисмо, не срамите се наших нечистота којима грешимо пред Њим и због тога далеко стојимо од Њега, него као чедољубиви оци, свагда нам дајте дарове добре што их од Њега измолисте, јер Његова смо створења, за Њега живимо и јесмо, и осим Њега за другог Бога не знамо. Наратор: Маријана Ђерић
Не тугуј, мајко драга. Грешна је велика туга. Божија је земља и све што је на њој. Ма где да је гроб твога сина, на Божијој је земљи. Кад додирнеш црну земљу пред прагом куће, додирнула си ивицу гроба сина твога...
Врло често нам безазлени и једноставни људи личе на глупе наивчине и незналице па и не слутимо да су то људи који су све своје Господу предали да их Он води немајући своје воље до једино жеље да уђу у Рај. И не слутимо да, заправо, у таквима, безазленима и простима, Господ борави. Зато, велике су и спасоносне молитве ових људи Господу који ради њих и њиховог заступнипта и оне друге спасава.
Како се носити са болом када се драга особа, упркос вашој љубави и жртви, удаљава од Бога и окреће против вас? Владика Николај у писму сестри која тугује због покварености брата открива како љубав, посејана у тишину и молитву, може додирнути чак и најтврђа срца.
Иако Бог непрестано стоји пред вратима свачијег срца и куца, иако је увек са нама, ретко ко од нас има времена за Њега. Све нас окупира, све нам је прече и важније. Не остаје нам времена чак ни за помисао о Њему. А знамо да ма шта предузимали, ако нам са Неба не сиђе благослов Божији, све је узалуд. Зато није паметно оставити га напољу...