ТРИ света мученика бише мачем посечени за веру у Христа.
СВЕТИ мученици Никифор и Стефан пострадаше за Господа Христа тестером престругани.
МАКАРИЈЕ, светитељ Божји, био епископ Пафа на Кипру, скончао у миру.
Ови светитељи Божји беху клирици при патријарху цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева, која дотле беше пригушена, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша, Јевсевије и Филип, обојица ватрени аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију, где га аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време, када Православље имаше да води две љуте борбе, против незнабожаца и против јеретика, Маркијан и Мартирије, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас бити причасницима живота вечнога, Ти животе наш!” Тада приклонише главе своје под мач, и беху посечени 355. године. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име свети Јован Златоуст.
Био ваљар сукна и ревностан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у далматинском граду Солину и исповеди веру своју у Христа. Нечовечно намучен и убијен. Тело му вргнуто у море, но потом извађено и чесно сахрањено.
Тавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи, садашњој Јафи. „Она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше” (Дап 9, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиди. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши, велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац, па клече на молитву. Када сврши молитву, викну пут мртвог тела: „Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра придигну се и сједе” (Дап 9, 40). Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа.
Овај свети мученик пострада за веру Христову са још преко четири хиљаде хришћана, свештеника, инока и инокиња, грађана, жена и деце. Беше Арета градоуправитељ у граду Неграну у земљи Омиритској (јужна Арабија), и беше му деведесет пет година када пострада. Омиритском земљом владаше тада неки Јеврејин Дунаан, опаки гонитељ хришћана. Решен да истреби потпуно хришћане из своје земље, он опколи хришћански град Негран, и најпре поручи грађанима, да ако се не одрекну Христа, он ће их све смрћу уморити. Грађани затворише капије, те Дунаан дуго и безуспешно нападаше на зидине градске. Тада се безакони кнез закле грађанима, да им ништа неће учинити, само нека му отворе капије градске, да уђе и узме данак, који му они дугују, па ће се потом одмах удаљити. Хришћани повероваше, и отворише капије. Тада кривоклети Јеврејин позва к себи старца Арету са свима клирицима и другим угледним грађанима, и све их посече мачем. И учини потом страховити покољ по граду. Чувши за ово, византијски цар Јустин врло се ожалости и написа писмо етиопском цару Елезвоју, да иде на Дунаана с војском и освети невину крв хришћанску. Елезвој послуша Јустина, удари с војском на кнеза омиритског, победи га, сву му војску погуби а њега мачем посече. За кнеза омиритског, по Божјем откровењу, би постављен неки побожни човек Аврамије, а за архиепископа омиритског, опет по Божјем откровењу, свети Григорије (в. 19. децембар). У Неграну хришћани обновише храм Светој Тројици, који Дунаан беше сагорео, и подигоше храм светом мученику Арети и осталим мученицима негранским. Пострадаше и венац мученички од Господа примише 523. године.