Сродница свете Марије Голиндухе (в. 12. јула). Персијанка, из града Хирхаселевкоса, ћерка великог жреца огњепоклоничког. Васпитана у незнабоштву девица Сира сазнаде о Христу од неких убогих жена хришћанки, и њено младо срце распали се љубављу према Господу. При некој својој болести, а док још не беше крштена, потражи она праха из цркве од свештеника хришћанског, но свештеник је као некрштену одби. Тада она са великом вером дотаче се одежде свештеникове и оздрави. То чудесно исцељење још је више утврди у вери Христовој. Но њен бездушни отац предаде је љутим истјазањима, при којима она примаше охрабрења и утехе од небеских виђења. Насилно удављена конопом и утопљена у воду 558. године у време персијског цара Хозроја I, а у својој осамнаестој години живота. И тако ова света девица сконча славно свој земаљски пут и пресели се у небеска ангелска насеља.
Родом из Москве, од рода великашког. Као младић примио монаштво у обитељи светог Сергија Радонежског. Као узорит монах би изабран за игумана, но он жуђаше за молитвеном самоћом, и удаљи се у Комељску шуму, где се до смрти подвизавао борећи се храбро са великим искушењима демонским. Упокојио се у Господу 1550. године.
Исповедник. Велики подвижник олимпијски. Пострадао у старости од деведесет пет година у време иконоборства, 716. године.
Овај свети отац Дионисије прославља се 17 децембра, где се и говори опширније о његовом богоугодном животу. На данашњи дан слави се пренос његових светих и нетљених моштију са острва Строфадон на његово родно острво Засинт (у Јонском мору) године 1716.
Пострадао у Марсељу у III веку. После љутих мука, бачен у тамницу, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао.
Племић енглески. Скрио у своме дому хришћанског свештеника у време гоњења, и од овога поучен био вери Христовој. Тада он даде своје одело свештенику, а он се обуче као свештеник и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт, он и свога џелата приволи вери Христовој.
У Нурсијској области живљаху заједно у пустињачкој усамљености два мужа у светом монашком лику; једном беше име Евтихије а другоме Флорентије. Евтихије, загреван топлотом духовне ревности, стараше се не само о своме спассњу него се брињаше и о спасењу других, и труђаше се да својим душекорисним поукама и саветима многе душе приведе к Богу; а Флорентије, у простоти својој, гледаше само себе, проводећи живот свој у молитвама. Недалеко од обиталишта ових преподобних отаца налажаше се манастир. Догоди се да у том манастиру умре ава, и монаси скупа дођоше к Евтихију и умолише га да им буде ава у њиховом манастиру. Одазвавши се њиховим молбама Евтихије оде к њима и прими управу манастира, а друга свог Флорентија остави да се сам подвизава на том усамљеничком месту, да не би опустела мала црква коју они онде имађаху.
Најпре био презвитер при цркви Влахерни; под царем Јустинијаном II, године 693, постао патријарх Цариградски. За своју непоколебљиву ревност о Цркви Божјој, јер није хтео да благослови рушење једног храма у Цариграду (Богородичиног митрополитског храма), он примио мучеништво од споменутог цара: светог Калиника најпре мучише, па га онда послаше у Рим, и тамо зазидаше у камени зид; када после 40 дана развалише зид, светог Калиника нађоше још жива, али након четири дана он сконча. Свето тело његово би погребено у Риму (око 705 године), у цркви Светих Апостола Петра и Павла.
Овај свети епископ града Сарда (у Малој Азији) живљаше у време патријарха Цариградског Николаја Мистика (912-925 г.), који му и пријатељска писма писаше. Спомиње се у Синајском рукописном минеју број 631 (из 10-11 века), где има заједнички канон са светим мучеником Лупом, напред споменутим.