Имађаше „љубав према Богу и ближњима, радост због савести непорочне, мир због победе над свим страстима, стрпљење при напастима и бедама, благост у покорности свима, милосрђе према сиротим, веру несумњиву у извршењу заповести, истину у испуњењу обета, кротост у непознавању гнева, уздржљивост итд”. Тако добро управљаше лавром Кијевопечерском, да му се по смрти не може наћи достојан наследник међу монасима (јер и који беху достојни, из смерности не хтеше се примити игуманства), да братија бише принуђена узети за игумана мирског јереја Василија. Упокоји се свети Поликарп у Господу 1182. године.
Теофило, свети новомученик Христов беше родом са острва Закинта (у Јонском мору), и беше леп и храбар младић, а служаше на лађама као морнар. Једном приликом, завадивши се са старешином лађе, он сиђе на острво Хиос (у Егејском мору) и не хте више пловити. Тада га виде један Турчин и затражи од њега да буде морнар на његовај лађи. Теофило не пристајаше никако на то, јер није волео иноверне муслимане. Но Турчин га тада оклевета да га је видео да носи турски фес на глави и, према томе, мора да постане Турчин. То потврдише и други Турци пред судијом, те судија затражи од Теофила да се потурчи.
Овај свети беше из села Кијоса близу Никеје у Витинији, и имађаше жену и децу. Беше богат и припадаше старешинама општине, но живљаше чесним еванђелским животом. Деси се да на његово село Турци наметнуше превелики царски данак на хришћане. Као најстарији међу старешинама села, Атанасије реши да се заузме за хришћане, те покрену питање да и Турци тога села помогну хришћанима у плаћању царског нареза, јер нису били спахије ни јаничари, да би били ослобођени од пореза. Осетивши то и побојавши се, Турци се реше да спрече Атанасија, па га ухвате и одведу код везира у Цариград клеветајући га да је рекао да хоће да постане Турчин, тј. муслиман...
Ови свети мученици пострадаше за Христа у време цара Диоклецијана камењем бијени и здробљени па у огањ бачени. Но пошто остадоше Богом читави, бише им главе отсечене, и тако добише венце мучеништва.
Пореклом из села Вацуња у Тесалији; од младости живео добродетељно, и био изабран за епископа места Радовишта код Арте у Епиру. Као епископ живео у простоти и уздржању, и зато доби изобилну благодат Духа Светога. Особито је волео да прати стада оваца и стоке, да их посећује и благосиља, и зато доби од Господа нарочиту благодат да лечи од сточних болести. Поживевши тако смирено и богоугодно престави се мирно у Господу 21 јула 1777 године.
Подвижник дванаестог века. Свете мошти његове почивају у Антонијевим пештерама у Кијеву.