Види њихово житије под 3. мајем. У Париском кодексу 259 F. 98b, помиње се само св. Мавра, за коју се каже да је претрпела растезање, стругање, кидање ноктију и удостојила се небеских обиталишта; да јој је одсечена глава и да њене мошти имају целебно дејство.
ПОДВИЗАВАО се у Кијево-Печерском манастиру у дванаестом веку. Скончао 1148. год. Мошти му почивају у Антонијевој пештери.
Ова два дивна мужа беху мучена за име Христово у време цара Диоклецијана. Беху бијени веома, а затим жежени на леси железној, па онда везани коњима за репове и вучени по камењу и трњу. Тако беху растргнути на комаде, и предаше душе своје свете Богу. Мошти им сахрањене у Пентапољу.
Убраја се међу највеће подвижнике мисирске. Колов - означава Мали, јер беше малена раста. У скит дошао заједно са својим братом Данилом, и са превеликом ревношћу предавао се подвигу, тако да га је брат му Данило морао умеравати. Био је ученик светог Памва а доцније учитељ светом Арсенију Великом. Његов саучесник у светог Памва био је и свети Пајсије Велики. Једном кад су се он и Пајсије разговарали, какав начин подвига да предузму, јави им се ангел Божји, и нареди Јовану да остане на свом месту и поучава друге а Пајсију да иде у пустињу и живи као отшелник. Да би пробао послушност Јованову, свети Памво му нареди, да залева једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Без размишљања и сумње, залевао је Јован ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада Памво набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „Приступите и окусите од плода послушности!” Јован Колов имао је мноштво ученика. Неке од његових мудрих изрека сачуване су. Упокојио се мирно и преселио у радост Господа свога.
Из Перги Памфилијске. Брзо јој дотужа брак са неким цариградским велможом Дометијаном, те одбегне, преруши се у мушко одело и под именом Вавиле ступи у манастир Светог Васијана у Цариграду. Но како је муж њен непрестано трагао за њом, то је она била принуђена да промени многа места, као Емесу, Синај, Јерусалим, Бејрут, и најзад опет дошла у Цариград. Замонашила се у двадесет петој години и подвизавала се седамдесет пет година. Живела свега сто година, и као игуманија једног манастира у Цариграду мирно скончала и преселила се у радост Господа свога 492. године.