Свети мученици Ромил и једанаест хиљада војника
Када цар Тројан ратоваше на Истоку, нареди једном да се преброје хришћани у војсци његовој. И нађе се, да беше у царевој војсци једанаест хиљада хришћана. Тада нареди цар, да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Свети Ромил беше начелник дома царевог. Он изађе пред цара и укори га због тог поступка објављујући и себе као хришћанина. Цар нареди, те Ромилу одсекоше главу. А од оних изгнаних војника десет хиљада њих бише на крст распети, а остали уморени другим мукама.
Свети Евдоксије
Војвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђен и мучен од началника милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије, и још 1104 војника, које Евдоксије беше обратио у Хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова, Василиса, одржа веру Христову до смрти, и упокоји се мирно.
Свети преподобни Давид
Овај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI веку, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега.
Свети свештеномученик Кирил, епископ Гортински
Овај блажени Кирил живљаше у време цара Максимијана и игемона Агрипина. Украшен свима врлинама он поживе деведесет и пет година. Једном, у пратњи двојице својих слугу, Теофана и Теоктириста, он крену у један манастир. Путем он угледа како незнабошци приносе волове и овце на жртву идолима, и уздахну због таквог безумља и назва их јаднима. Они га због тога ухватише и посадише у тамницу.
-i-ostali-220x300.jpg)
Свети мученици Киријак, Фавст и Авив (Андроник) и остали
Ови свети мученици пострадаше за царовања Декија, у Александрији, у време истог гоњења када бише погубљени свети Фабијан, папа римски, и свети Александар Александријски. Ове свете мученике приведоше управнику града Валерију; и за своје непоколебљиво исповедање Христа и за неустрашиво изобличавање идолопоклоничке обмане и лажи они бише посечени мачем. Свети Фавст беше презвитер, Киријак његов пратилац, а Андроник војник. С њима бише погубљени тринаест мученика (чија имена види ниже). Неки александријски хришћани узеше њихове мошти и побожно положише у своме граду.. у славу истинога Бога, Господа нашег Исуса Христа.
Свети пророк Захарија и Света праведна Јелисавета
Отац светог Јована Претече. Син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије, сестре свете Ане, матере свете Богородице. У време цара Ирода, детоубице, служаше Захарија једнога дана, према својој чреди, у храму Јерусалимском. И јави му се у олтару ангел Божји, од кога се Захарија устраши. А ангел му рече: „Не бој се, Захарија” (Лк 1, 13). И објави ангел Захарији, да ће му жена Јелисавета родити сина, према молитвама њиховим. А беху обоје стари, и Захарија и Јелисавета. Када Захарија посумња у речи небесног весника, рече му ангел: „Ја сам Гаврило који стојим пред Богом” (Лк 1, 19). И онеми Захарија од тога часа, и не проговори све док му се син не роди, и докле он не написа на дашчици:” Јован му је име” (Лк 1, 63). Тада му се отворише уста и он величаше Бога. Доцније, када се роди Господ Исус и када Ирод поче убијати децу витлејемску, посла Ирод људе да нађу и сина Захаријина и убију. Јер чу Ирод о свему што се догоди са Захаријом и како се роди Јован. Видећи војнике Јелисавета узе Јована у руке - беше му тада година и по - и побеже с њим од куће, и бежаше по каменитим и пустим местима. А када виде војнике, где је гоне, она повика гори: „Горо Божја, прими матер с дететом!” И отвори се стена и сакри у себи мајку и дете. Ирод разјарен што Јован не би посечен, нареди те посекоше Захарију пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. А тамо где се сакри Јелисавета са Јованом, отвори се пећина, и вода протече и палма родна израсте Божјом силом. И блажена Јелисавета упокоји се четрдесет дана по смрти Захаријиној. И оста младенац Јован у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим Промислом до онога дана када требаше да се јави на Јордану.
Свети мученик Јувентин и Максимин
Житије ова два света човека мало се зна, но њихово страдање за Христа познато је из једне беседе Злотоустове у похвалу њихову. Они су били војници у време цара Јулијана Одступника. На једном војничком пиру они у разговору с другима осуде цара због гоњења хришћана. Неко то достави цару, и цар их баци у тамницу. Неки цареви људи посете их с намером, да их одврате од вере праве, говорећи им како су се и многи њихови другови одрекли Христа. На то они витешки одговоре: „Зато баш ми морамо стајати храбро и принети себе на жртву због њиховог одступништва”. У ноћној тами посечени мачем. Но мошти њихове буду нађене и пројаве се чудотворним.
Светих седамдесет мученика
На челу са Урваном, Теодором и Медимном беху ови изабрани од хришћана цариградских у време Валентовог гоњења Православља, да као најчеститији и најугледнији грађани престонице иду у Никомидију и моле цара јеретика (аријевца), да бар поштеди животе православних хришћана. Цар се разјари, и рече им да се врате, а тајно нареди лађарима, да кад буду на мору, запале лађу, а они да се у чамцу спасу и врате. Тако зле слуге горег господара и учинише. Тела ове дичне Седамдесеторице бише сагорена и у море утопљена, но душе њихове испливаше у пристаниште вечног блаженства.
Свети преподобни Атанасије
Подвизавао се у Вилни, и доцније био игуман манастира у Бресту. Због своје непоколебљивости у Православљу посечен од римокатолика 5. септембра 1648. године. Мошти му чудодејствују у Бресту.
Свети мученици Урван, Теодор, Медимна и осталих 80 са њима
За царовања злочестивог Валента аријанци у Цариграду имађаху велику силу и распространише своју власт, пошто им цар, заслепљен истом јереси, помагаше. Подигавши гоњење на православне хришћане, они изгнаше епископа Евагрија и силно злостављаху правоверне: једне они бијаху, друге у тамнице бацаху, трећима имовину пљачкаху; речју: кињаху их на све могуће начине. Веома забринути због тога, православни се тајно сабраше и договорише да упуте молбу цару, који се тада налазио у Никомидији, да их бар донекле заштити од аријанаца, ако не може да их потпуно избави, да не би сасвим били уништени.