Родом из Рима, син богатих и благородних родитеља. Неким послом дошао из Рима у Цариград. Ту заблиста својим врлинским и подвижничким животом; усто био је даровит и врло учен. Због тога га патријарх цариградски Сисиније (426-427 г-) рукоположи за презвитера. А када би прогнан са патријаршиског престола јеретик Несторије (428-431 г.), који је патријарховао после Сисинија, за патријарха би изабран свети Максимијан. А после њега за патријарха дође Свети Прокло (434-446 г.), ученик Св. Јована Златоуста. Пошто је Црквом мудро управљао две године и пет месеци, свети Максимијан мирно усну у Господу 21. априла 434. године.
Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик, неповређен, стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаху тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело светог Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону светог Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада свети Јануарије 305. године.
За време цара Антонина у Перги Памфилијској, где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару...
Жена цара Диоклецијана царица Александра, видевши неустрашиво страдање и славна чудеса светог великомученика Георгија, верова у Христа и пострада за Њега заједно са светим Великомучеником, о чему се опширније говори у Житију светог Георгија под 23 априлом. Слуге царице Александре: Аполос, Исакије и Кодрат, вероваше у Христа када видеше чудеса светог великомученика Георгија и своју царицу како се одрече цара и царства, верова у Христа и пострада за Њега. Они изобличише цара, и назваше га злочинцем и звером, јер не поштеде ни жену своју, са којом је децу имао. Силио разгневљен тиме цар нареди да их баце у тамницу, и целе ноћи смишљаше каквом смрћу да их умори. Сутра дан их изведе из тамнице, и нареди те Кодрату отсекоше главу. Аполоса пак и Исакија поново врати у тамницу. Они после много дана скончаше у тамници од глади и жеђи и предадоше душе своје свете у руке Божје, и добише од Бога венце мученичке.
Ови свети мученици пострадаше заједно са светим свештеномучеником Јануаријем (видети напред).
Цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић остави родитеље своје, и дом, и богатство, и настани се у једном пустињ- ском манастиру у Тракији. Ту себе преда најтежим подвизима. Спавао је на камењу - да би само мање сна имао - ишао је вазда гологлав, и одевао се у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. Због свог великог самому- чења ради спасења душе, Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400. године. Тело му се показало мироточивим.
Игуман горе Синајске. Најпре дуго био монах под славним игуманом Јованом Лествичником, а по смрти овога и сам постане игуманом. Поред тога што је био велики подвижник, он је био и красноречив списатељ живота светитељских као и других поучних списа. Водио је жестоку борбу против јеретика такозваних акефалита (безглавника), који су порицали IV васељенски сабор у Халкидону. Скончао у дубокој старости 685. године и отишао ка Господу, коме је верно послужио.
Као монах Синајске горе буде изабран за патријарха Антиохијског у време цара Јустинијана. На тај положај уздигла га је његова добродетељ, чистота живота, велика духовна ученост и тврда вера. Но цар Јустинијан паде у јерес докетску, против које оштро устајаху патријарх цариградски Евтихије и овај блажени Анастасије. Цар прогна Етихија, и хтеде прогнати и Анастасија, но не може наћи овоме никакве замерке у животу. Кад пак Јустинијан умре, покајавши се претходно и повративши Евтихија на престо, тада Јустин, наследник његов, успе да прогна Анастасија на основу некаквих клевета. Проведе Анастасије двадесет три године у прогонству, и поново би враћен на престо антиохијски за време цара Маврикија. Још шест година управљаше Црквом Божјом и сконча земно путовање своје 599. године.
Јерменин по народности. Би игуман манастира Фарана, под гором Синајском; па када блажени Анастасије би прогнан с престола, он би и преко своје воље постављен за патријарха антиохијског. О њему пише и блажени Софроније патријарх у своме Лимонару врло похвално. Григорије се одликоваше нарочито превеликим милосрђем, особито према грешницима. Упокојио се у Господу 593. године.