Рођена на острву Егини, од родитеља богатих и благородних. Раздаде имање своје ништим и удаљи се у манастир, где налагаше на себе све тежи и тежи подвиг. Узимала је храну само једном на дан, и то хлеб и воду; уз Часни Пост једном у два дана; а само на Рождество и на Васкрс кушала је уље и рибу. Иако је била игуманија у манастиру, била је слушкиња свима осталим сестрама, и стидела се да њу неко послужи. Удостојила се великог дара чудотворства, и за живота и по смрти. Упокојила се у Господу 860. године.
Света Антуса беше кћи цара Константина Копронима. Иако ју је отац гонио да се уда, она није хтела. А кад јој отац умре, она раздаде своје имање сиромасима, црквама, добротворним установама и манастирима. Тако ова блажена девица постаде мајка сирочади и заштитница удовица...
Били монаси; мученички пострадали устрељени стрелама. Три аве, слуге Свете Тројице, умртвитељи страсти, устрељени убише душеубице.
Свети Зинон бејаше пореклом Грк из Сирије. Путујући по разним земљама са намером да добије што шире хришћанско образовање, он дође у Италију и настани се у граду Верони. Житељи овога града, видећи врлински живот светог Зинона, изабраше га за свог епископа. Иако гоњење хришћана у то време беше престало, ипак је још свуда било много незнабожаца, и свети Зинон их је просвећивао светлошћу еванђелске науке. Сем тога њему је пало у део да води борбу с аријанцима. У тој борби он се показа тврдим исповедником православних истина, и не отступи од Православља, иако су аријанствујући цареви Констанције и Валент гонили православне.
Најпре био епископ у граду Мурому. Управљао црквом ревносно и мудро. Но буде оклеветан да води нечист живот. Муромци реше да протерају владику. Владика се није правдао. Провевши сву ноћ у молитви пред Муромском иконом Божје Матере, владика одслужи ујутру свету литургију. Затим у присуству огромне масе народа, он дође на реку Ок, распростре мантију на води, прекрсти се, стаде на мантију и отплови низ реку ослањајући се на жезал и држећи на прсима Муромску икону Божје Матере...
(Исаак Сирин I празнује се 28. јануара). О овоме Исаку пише свети Григорије Двојеслов. Дошао беше у Италију у време готско, и у граду Сполетану ушао једнога дана у цркву на молитву. Замоли црквењака, да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутрадан исто тако, па и другу ноћ. Црквењак га назва лицемером и удари му шамар. Но у том часу полуде. Видећи црквењака како се љуто мучи, Исак се наднесе над њега, и зли дух побеже од њега, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чудног странца. Нуђаху му новаца и имања, но он све одби, и ништа не прими, него се повуче у шуму, где направи себи келију, која се убрзо обрати у велики манастир. Знаменит беше Исаак због свог чудотворства, нарочито због видовитости. Једном увече нареди он братији, да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом и понесе ручак у виноград. Чудила се братија, коме ће тај ручак, кад немају радника. Кад тамо, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике, но силом Божјом буду заустављени да сву ноћ копају. Други пут дођу два човека, безмало нага, и потраже одећу од Исаака. А Исаак посла монаха к једном шупљем дрвету крај пута, да донесе оно што тамо нађе. Оде монах, нађе некаква одела и донесе у манастир. Игуман узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде, када познаду своје одело, које они беху у оном дрвету скрили. Неки човек пошаље две кошнице и преда игуману. Рекне му светитељ: „Пази при повратку, у ону кошницу што си оставио крај пута, увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе”.
У време иконоборства овај добродетељни муж беше епископ у граду Парији, у Малој Азији. Опре се да потпише царску хартију против иконопоштовања. Због тога би много гоњен и мучен. Но он оста тврд у Православљу као дијамант. Сконча у првој половини VIII века, и пресели се ка Господу.
Из села Голице у Епиру. Велики атонски подвижник, духовник и прозорљивац. Имао многе небеске визије. Неколико монаха благословио на подвиг мучеништва. Упокојио се у деведесет осмој години, 1370. године.
Спомиње се у књизи Откровења као ”Антипа вјерни сведок мој, убијен код вас, гдје сатона борави” (Откр 2, 13), тј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти, опадачи, насилници, крвосмешници, речју - слуге сатанске. И ту после њих живљаше Антипа „као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата”. Добрим и праведним сматраше се онај, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању, у тумачењу снова, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња демони се јаве жречевима у сну и исповеде, како се они боје Антипе, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рече им Антипа: „Кад се ваши такозвани богови, господари васионе, плаше мене, смртног човека, и морају да беже из овога града, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда”. И још им говораше светитељ о вери Христовој, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божијега. Свети Антипа, унутра у огњеном волу, слављаше Бога с благодарношћу, као негда Јона у киту, или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. године.