Подвизавао се у Руви, пустињи палестинској у време цара Маврикија (582-602). У младићству био овчар. Једном пси његови нападну некога човека, и растргну га, а он из несташлука не одбрани човека. Због тога му би откровено, да ће и он на крају погинути од зверова. Тако се и зби. Би изједен од зверова и предаде душу своју Господу.
Преко шездесет година управљао црквом у Шпанији као епископ кордовски. Учаествовао видно на Првом васељенском сабору у Никеји, и председавао помесном сабору Сардикијском 347. године. Толико је ревновао за Православље, да је и пред смрт своју поново предао анатеми Аријеву јерес.
Обојица монаси Печерског манастира. Кукша с успехом проповедао Јеванђеље Вјатчанима и крштавао их. Једног дана нападну га незнабошци и посеку, са учеником његовим. У том часу Пимен посник стајаше на служби у Печерском манастиру, па провидевши духом смрт свога ученика и друга Кукше узвикну: „Брат наш Кукша данас је убијен за Јеванђеље”. И рекавши ово и сам издахну 1113. године.
За време цара Констанција (337-361 г.) и Валента био епископ Римске Цркве (352-366 г.). Због одбране Никејске вере и светог Атанасија Великог био прогнан у Тракију (од 355-358 г.), где је једно време поклекнуо притисцима аријанствујућих епископа и цара, да би се вратио у Рим. Али се затим покајао за то и био опет исповедник вере православне. Упокојио се у миру 366 године.
Преподобни Теоклит беше родом из Цариграда, по занимању магистар. Оставивши свет отиде у гору Олимпску (у Малој Азији) где се замонаши, и после дугогодишњих подвига, мирно се упокоји у Господу. (Спомен му наводи Патмоски кодекс број 266).
Непознато када је живео и страдао за Христа. У 14 веку пронађен му на острву Родосу, при копању око градских зидина, стари храм и дивна икона која га приказује младог и многострадајућег за Христа. Митрополит Родоски Нил (1355-69 г.) обнови му храм и написа службу и постави Мученикову икону на поклоњење свима. Многа је чуда од тада учинио и непрекидно чини свети Фанурије свима онима који га усрдно призивају са вером.
Ученик светог Пахомија и велики међу подвижницима мисирским. Био игуман манастира у Тавени. Цео живот провео у потпуној чистоти. Једном га запитао неки брат: „Који пут води ка смирењу?” На то Титој одговори: „Пут ка смирењу јесте: уздржљивост, молитва и сматрање себе нижим од сваке твари”. Достигао врло висок степен савршенства, и кад год је уздизао руке на молитви, дух његов је долазио у екстазу. Упокојио се у IV или у V веку. Уједно с њим помиње се и преподобни Ивистион.
Кад Тамерлан опколи Москву са безбројном војском, Руси пренесосе чудотворну икону Пресвете Богородице из Владимира у опкољени град и сав народ се са сузама поче молити Светој Пречистој. Наједампут се сва војска татарска, без видљивог разлога, поче зурно повлачити. Тамерлан у сну имаше виђење: облаци светитеља носаху се под небесима, у средини њиховој Света Богородица као царица, и још даље безбројна војска ангела. Богородица оштро пречасе Тамерлану и наређиваше му да одступи са руске земље, а светитељи махаше својим жезлима. Ужаснут овим сном, Тамерлан нареди повлачење.
Племић, под утицајем поука светог Александра Свирског примио монаштво. Подвизавао се најпре у Валамској пустињи; затим се удаљио на обалу Ладожског језера, где и основао манастир у име светог Николаја. Својим поукама и животом он обрати на пут истине два разбојника, који живљаху недалеко од његове обитељи: Ондруса и Кипријана. И они се обојица замонашише, и живљаху у његовој обитељи све до своје смрти. Преподобни Адријан заврши свој живот мученички: 1549 године, при повратку из Москве у манастир, он би убијен у близини насеља Обжи, и тело његово бачено у рит. Но кроз две године свете мошти његове, по чудесном указању братији, бише откривене нетљене, и сада почивају у његовом манастиру, у храму Ваведења.