Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божији. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом. Свети Филарет Московски

Крст је знак изабраности Божије, печат Христов. Тим печатом Христос запечаћује своје! Анђели Бога Сведржитеља изображавају тај знак на онима које Бог љуби! "Ако видиш некога рекао је преподобни Марко Подвижник - да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд". Сви свети су сматрали за неспорну истину да је онога ко живи без мука - Бог заборавио. He тражи, каже један од њих, хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом. Каква год добра дела да су чинили свети, они су их сматрали недовољним и несавршеним уколико их не овенча Крст Христов, уколико их не запечати и не осведочи печат Христов. Путем који чува херувим проћи ће само они који уз себе буду имали рукописе запечаћене Христовим печатом. Свети Игњатије Брјанчанинов

Богоугодна породица треба да буде пуна љубави, племенитости, кротости, смирења, побожна и молитвена. Ујутру кад се устане без молитве не треба излазити из куће, а увече се захвалити Богу за тај диван дан. Чланови породице треба да слушају један другога, да се зна ко је старији, да посте све постове као и петак и среду, да не раде празницима, да се труде да буду светло и углед другима, да чине добра дела, једном речи да буду вредни као пчеле, мудри као змије а безазлени као голубови. Сваке недеље макар један члан породице да иде на Богослужење у цркву, ако већ не могу сви, али макар један да донесе благослов својој породици из цркве. Стално треба да се труде и раде на поправци свога живота. Ако је могуће гладнога да нахране, жеднога да напоје и са свима да буду у добрим односима што до њих стоји. Отац каже: Ко ово испуњава, пред Богом је муж светитељ, жена светитељка, а деца анђели. Старац Тадеј

Молитва не мора увек да се изражава речима. Волим ону слику коју спомиње неки књижевник, не сећам се који. Залази сунце и пада вече. Човек седи на обали реке и ћутећи посматра залазак сунца. Задивљен тим призором, осећа Божје присуство у себи и око себе. У њему и око њега влада бескрајна тишина, лепота и хармонија... Удисати ту лепоту и осећати то све - то је, ето, молитва. Иначе, што се молитве тиче, чини ми се да се ту човек може држати оног: једи кад ти се једе, пиј кад си жедан. Зато, и моли се кад за то осећаш потребу. (Само, не треба заборавити да "воља за јелом понекад дође и за време самог јела"). Моли се онако како су те у детињству учили: Цару небесни, Оче наш, Богородице Дјево... Лепа је и молитва Иже на всјакоје времја. Додај још и понешто од себе, али увек у оном смислу: Господе, Ти то расплети! Све предајем у Твоје руке! Нека буде Твоја, а не моја воља! У молитви не треба форсирати умилење и сузе - они нису плод нашег труда, већ дар свише. Тим се путем најчешће пада у оно што се назива "прелест". Време трајања молитве и положај при молитви нису важни - важно је само да је она од срца, па макар била само од неколико речи. Митрополит Антоније (Храповицки) каже: "Ако молитва не иде, посреди је један од три узрока: недовољно везивање пажње за речи молитве, неки неисповеђени грех, или исповеђени грех који имамо намеру да поновимо". Понекад ми се чини да су она умиљавања Богу - "Ти си овакав, Ти си онакав", "Ти си Бог над боговима, Цар над царевима"...само подражавање манира како се обраћамо земаљским властодршцима. "Молитва Господња" и "Првосвештеничка молитва у Гетсиманији" не уче нас да се тако обраћамо Богу. Једини "епитет" који се тамо даје Богу јесте: Оче. Епископ Хризостом (Војиновић)

Чувајте се и прекоревања и осуде; због непоправљивости и сагрешења ближњих нећете одговарати, а због себе морате одговарати, а пре свега због осуђивања. А ко нема страсти и слабости душевних, и кога оне не савладавају? Код једнога су једне, код другога друге; једне су веће, друге мање; и ми често видим трун у оку ближњега, а брвно у своме не видимо. Треба почети од добра; пошто разум имамо, можемо разликовати добро од лошег. А када тако судимо људима, колико више онда себи морамо судити; за људе нећемо рачун положити, а за себе ћемо строго одговарати; па и због тога ће нас питати што настојимо да трун извадимо из ока ближњега, не бринући се о брвну, које се налази у нашем оку. Осуђивање је велики грех, то ми сви знамо; није га лоше напустити; чини се да то није тешко. Али баш Писмо каже: зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор. 15, 33). Треба настојати да имамо разговоре добре; потрудимо се да добру вољу имамо, а онда ће и Бог потпомоћи! свети Макарије Оптински

Најљућа страст је страст блуда. Она може обузети човека у болесничкој или чак самртној постељи, посебно оне који су провели овоземаљски живот у неуздржању. Та страст је најбестиднија. Нико се сам не може избавити од ње. Само Господ може избавити, када Му се обраћамо у сузама и са скрушеним срцем. Треба до саме смрти имати сећање на ту борбу. Довољно је само мало да се заборави, да се остави молитва, изгуби страх Божији и страст ће одмах подсетити на себе. Севастијан Карагандински

Послушање је веће од поста и од молитве. Онај који је непослушан узалуд се моли и узалуд пости. Господ не прима његове молитве, зато што је у ратном стању са ближњима. Свети Оци кажу сваки је посао Божански посао и треба га радити од срца, треба да се труди човек да га ради као Богу а не као људима. А у раду, када радимо, било где, у цркви, у администрацији, свуда има неправде и неких који избегавају рад и бољу плату имају од оних који се труде и раде. Сваки посао на Земаљској кугли и у васиони је Божански посао и ништа не бива без Промисла Божијег и без допуштења. Свако добро је Промисао Божија, сваки негативни поступак појединца то је допуштење од Господа. Он зна зашто је то допустио. Човек треба да вежба да осам сати ради из срца, да се моли из срца и онда је сва концентрација у срцу јер кад се ради из срца то је као Бог. Срце и ум имаће успех, а не само ум. Да се потрудиш да се мислено измениш и да се сјединиш срцем са Богом да знаш да је Бог љубав. Отац Тадеј

Треба да будемо милостиви према убогима и странцима - о њима су се много старали велики светилници и Оци Цркве. На све начине треба да настојимо да испунимо реч Божију: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив" (Лк. 6, 36). И опет: "Милости хоћу а не жртве" (Мт. 9, 15). На те спасоносне речи разумни пазе, а непросвећени не пазе, и зато је речено: "Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети" (2. Кор. 9, 6). Пример Петра Милостивог (Пролог - 22. септембар), који се, будући испрва велики шкртац, бацио у бесу хлебом на једног упорног просјака, може да нас побуди на то да будемо милостиви према ближњима. Милостињу треба да чинимо са добрим душевним расположењем, сходно поуци Светог Исаака Сирина - "ако нешто удељујеш потребитом, нека давању твоме претходи весеље лица твога и благим речима теши њихову жалост". Преподобни Серафим Саровски

Не судите, да вам се не суди, па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро. Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. Св. Филарет Московски

Угледајте се увек на Бога. Он није кадар за насиље. Бог је неспособан за лаж. Али, грех, лаж, насиље - то није моћ, то је немоћ. Схватате ли ви то? Бог не може спасити онога који то неће. Патријарх Павле