Људи виде да је све пропало; богатство је нестало, телесних задовољстава више нема, лепота и власт су ишчезли и прошли, тамо се тога сећају и тугују због тога што се муче, сазнају да је оно што су стекли само сан, а њихово богатство - сенка. Изгубили су оно што су имали, а нашли су оно што нису имали; она блага која су волели нестала су, а несрећа коју су мрзели их је задесила. Оно у шта су се уздали, тога више нема; оно чега су се бојали, то су нашли. И јадикују што су понижени и покрадени, што је њихово некадашње боравиште било варљиво, а садашње мучење стварно, што је спокој њихов нестао, а казна је бескрајна. Виде и праведници да су њихова страдања прошла, да су њихове патње биле привремене, бреме краткотрајно, као да нису никада осећали тугу, да њихов пост као да је био сновиђење после којег они устају као после сна и налазе Рај и за њих припремљену трпезу Царства.

Прво они, који чувају сав спољашњи поредак благочестивог живота, али немају довољно крепке воље, да би и унутрашње расположење своје хранили у складу са истинском побожношћу. Они вољно иду у храм и вољно стоје тамо, али не прилажу напоре, да би и умом стајали неодступно пред Богом. Они побожно падају пред Њега, и не много се помоливши, отпуштају узице ума и он лети, обилазећи цео свет. И испада, да су по спољашњем они у храму, а по унутрашњем стању – њих тамо нема. Остаје само обличје побожности, а силе њене нема.  Други, који, ступивши у област вере, само и делају, само постављају питања – шта је то? Зашто тако? – то су људи, који страдају од празне љубопитљивости. За истином они не теже, већ само да би питали и питали. И налазећи решење питања, они се не задржавају дуго на њима, већ брзо осећају потребу да нађу друго решење. И тако иде дан и ноћ, питајући се и питајући, и никада се у потпуности не задовољавајући одговором. Други јуре за задовољствима, а они за задовољавањем љубопитљивости своје.  

Реч „благочешће“ састоји се из две речи: „благо“ и „часно“. Благо и часно, уједињени у једно, састављају благочешће. Много нас, хришћана, али не сви, поштујемо Бога „благо“; чешће Га поштујемо само устима, док срцем стојим далеко од Њега; само чувамо лик благочешћа, побожности, а силе његове се одричемо; само се називамо хришћанима, а чинимо дела незнабожаца. Зар је у томе побожност, да се називамо правовернима, а да следујемо невернима? Устима исповедамо истиниту веру, а безаконим животом одбацујемо Онога, у Кога верујемо? Челом се поклањамо Христу до земље, а нечистим делима и ругањем Га распињемо по други пут? Зар је у томе богопоштовање? Зар је у томе хришћанство? На сваког од тих се односи реч Господа у Апокалипси: „Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си.“ (Откр. 3:1).

Духовне жртве су угодне Богу. Дух се поштује духом. Богу није угодно све спољашње и материјално без унутарњег духа. Зато Господ говори: „Прави богомољци ће се молити Оцу духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце. Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином, треба да се моле“ (Јован 4:23-24).  Поштујмо Бога, као Духа – духом, вршимо вољу Његову и заповести Његове, принесимо дух скрушени, срце скрушено и смирено за грехе наше. „Жртва је Богу – дух скрушен; срце скрушено и смирено, Бог неће презрети“ (Пс. 50:19). Све напоре хришћанин је дужан да улаже, да би исправио своју душу. Бог говори нашој души, а не телу.  Тело – то је оруђе душе, којим она делује. Језик говори, очи гледају, руке чине оно, што душа замишља и хоће. И ако душа буде исправна, то ће и спољна дела да буду исправна. Без душевне заповести, делови тела не делују. Исправимо душу нашу, као дух, у покорност и послушност Богу. Тада ће и спољашња дела да буду исправна и тако ћемо поштовати Бога нашега духом и истином.

Велика је сила трпљења па зато нас она и спаја са Богом и води у вечни живот. Трпљење ублажава гњев и љутњу, укроћује језик, управља разумом, чува мир и поредак, утишава жеље, упитомљава наглост и суровост и умирује непријатељство.  Трпљење чини богаташа милостивим а сиромаха благим и безопасним а у породици одржава љубав, слогу и верност. Трпљење чини да су људи у срећи смерни и кротки, у несрећи храбри и издржљиви а при нападима благи. Трпљење је здравица на којој лежи темељ наше, вере. И ако смо ради да у истини будемо синови Божији, а ми се угледајмо на Божије трпљење нас оваквих какви смо.

Многобрижност је болест палог човека, човека који покушава да искључиво сâм определи и оформи своју судбину, те непрестано планира и јури лево-десно да то оствари. Избегавај бригу. Ради свој посао ревносно, Богу посвети сав свој труд и Његовом се руководству предај. Неумерен рад замагљује памет и охлађује срце, а то удаљава од Бога као извора сваког добра.  

У срцу човековом се дешава час приближавање Богу, час удаљавање од Њега. Са њима заједно иду или спокојство и радост или смућење, страх и тескоба, или живот или духовна смрт. Приближавање бива већином у тузи, од које пас нико не може избавити осим Господ, коме се обраћамо свим срцем. На тај начин му се срцем приближавамо. Удаљавање, пак, бива у довољству и изобиљу земаљских добара, која надимају нашег телесног, старог човека. Уколико је, дакле, жудан богатства, славе и угледа и уколико их постигне, човек губи веру из срца и заборавља Бога, Судију и Наградодавца, као и бесмртност своје душе и свој дуг да свим срцем воли Бога и свакога човека као самог себе.  

Сав нас живот је дивна тајна, позната једино Богу. Сав нас живот се чудесно одвија по неком тајанственом плану, који не примећујемо и не разумемо. Увек и у свему постоји нека повезаност околности, али циљ те повезаности нам није познат. Ми не схватамо значење ове или оне околности, али у свему постоји дубоки смисао. Нема ничег случајног у нашем животу. 

Да бисмо волели ближње, морамо најпре да исцедимо гној самољубља, јер у њему нема ни богољубља ни човекољубља. Ако и љубимо другога - у њему волимо себе. Љубав подразумева немање себе. Тек када сопствени живот доведеш у ред, моћи ћеш и другима да пружиш љубав. 

Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку.