Чедољубива мајка не живи ради угађања себи него ради угађања деци. Она немоћи немоћних сноси са љубављу - када јој деца падну у каљугу, чисти их и умива благом руком, и облачи у беле и нове хаљине, обува, греје, храни, стара се о њима, теши их и на све начине настоји да их успокоји, да се од њих не чује ни најмањи јецај, а таква деца бивају благорасположена према мајци својој. Тако и сваки настојатељ треба да живи - не угађајући себи него бивајући угодан потчињенима. Он је дужан да буде снисходљив према њиховим слабостима, да немоћи немоћних носи са љубављу, болести греховне да исцељује милосрђем, да пале са преступа свога кротко усправља, да оне који су се укаљали скврни којег било порока, мирно очишћује и омива, налажући им пост и молитве, поред молитава и постова који су заједнички за све; својом поуком и примерним животом треба да их одева у одежде добродетељи, да непрестано бди над њима, свакојако да их теши и на све начине штити мир њихов и покој, да се међу њима не чује ни најтиши јецај нити ропот. А тада ће и они ревносно тежити да своме настојатељу обезбеде мир и покој.

Многи учени људи знају многе науке, али не знају своје душе и не разумеју духовни живот. Такви људи ће се појавити на суду и биће испитивани да ли су испуњавали Христове заповести, а ако нису да ли су се покајали због тога. Такође ће бити питани да ли су веровали у Господа Исуса Христа, Сина Божијег. И тако ће ови учени људи, који су имали земаљску славу испасти најглупљи. Свети Варсануфије Оптински

Оплакивање покојника не сме прерасти у грех очајања. Жали се са мером. Непрекидно жаљење је пример егоизма и гордости. Плач због себе, своје усамљености и губитак онога који је пружао радост, оплакивање самога себе јер нема онога да нас увесељава је показатељ егоизма, гордости, индивидуализма и недостатка вере. Христос није дошао да донесе нову науку, он је дошао да би нам донео нови живот. Ко верује у мене, ако и умре живеће. Старац Никон светогорац

Чувај се клетве родитељске, јер је страшна клетва родитељска. Цени и тражи благослов родитељски, јер ће те он пратити кроз цео живот. Премудри Сирах говори: благослов очев утврђује дом деце, а клетва материна искорењује до основа (Сир. 3, 9). Проклетство, којим прокле Ноје потомство Хамово, и до дан данас прати несретне Хамовце. А синовима Јаковљевим онако је и било у животу, како их је отац благословио. Св. Сергије као младић мољаше своје родитеље за благослов да се замонаши. Но родитељи стари мољаху сина да почека и потруди се око њих до њихове смрти, па после нека се монаши. Сергије послуша родитеље своје, и би благословен до смрти. Епископ Хермоген прича случај, како је један син злостављао жену своју. Када га мајка с плачем поче корети због тога, син се баци на мајку, изби је, и главу јој разби о дувар. Очајна мајка узвикну: „Господе, нека буде син мој проклет, и да нема ни мога ни Твога благослова!“ Тога истог дана син почне дрхтати целим телом, и пуних 13 година проживи у тој дрхтавици не могући сам ни кашику к устима својим принети. После 13 година он се исповеди и причести, од чега му буде нешто лакше, и убрзо за тим сконча. Пролог

Господ Христос се молио чак и за оне који су Га распели и говорио: '' Оче, опрости им јер не знају шта раде ''. Архиђакон Стефан се исто тако молио за оне који су га каменовали и тражио од Господа да им се то не прими за грех. И ми, ако желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље. Ако не жалиш грешника који ће се мучити у огњу пакленом, у теби нема благодати Духа Светога, већ у теби живи зао дух. Зато се старај да га се пре смрти, кроз покајање, ослободиш. Старац Силуан Атонски

''Страх Господњи је почетак мудрости" (Пс. 110, 10). Овај" страх се на нас спушта Одозго. Он, тај страх, јесте духовно осећање, пре свега Бога, а затим и нас самих. Ми живимо у стању страха услед присуства Бога Живога и при сазнању наше нечистоте. Овакво је деловање тог страха: он нас поставља пред Лице Бога, пред Његов Суд, а ми смо тако ниско пали да наша брига о нама самима постаје дубока патња, тежа од муке када себе сагледамо у тами незнања, у парализи неосећајности, у ропству страстима. Овај страх је наше пробуђење из вековног сна у греху. Он нам доноси светлост разумевања: с једне стране нашег погубног стања, а са друге осећање светлости Бога. Дивна је природа овог блаженог страха: Ван његовог очишћујућег дејства не открива нам се пут ка савршеној љубави Божијој. Сам он је не само почетак мудрости, него и љубави. Он потреса нашу душу виђењем нас самих таквих какви јесмо и призива нас Богу рађајући силну жељу да будемо с Њим. Страх је праћен запањеношћу пред Богом који нам се открива. Увиђати себе као недостојног таквога Бога, ето у чему је ужас. Бити вечито у тој пакленој тами чију суштину ми сагледавамо захваљујући нетварној Светлости, иако ту светлост још не видимо – то у нама изазива мучну жеђ да се истргнемо из тешког загрљаја нашег пада и да уђемо у сферу невечерње Светлости, ка Богу свете љубави. Само кроз веру у Бога-Христа стичемо истински критеријум о реалности нематеријалног и материјалног света. Али нам је за то неопходно да целокупно наше биће, привремено и вечно, градимо на постојаном камену заповести Христових. Многи одлазе у рукотворене храмове на молитву, али је јако мало таквих који налазе ,,уски пут" који води у нерукотворену скинију с неба (уп. Мт. 7, 14). Старац Софроније Сахаров

Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање. Свети Филарет московски

Већ и само многословљење са онима који живе животом другачијим од нашег, довољно је да растроји унутарњост пажљивог (духовно сабраног) човека. Најжалосније од свега је што тиме може да се угаси онај огањ који је Господ наш, Исус Христос, дошао да баци у земљу (нашег) срца: јер, ништа тако лако не тули огањ, који Дух Свети удахњује у срце монахово ради освећења душе, као саобраћање и многословљење и разговор, изузев онога који нам је на узрастање познања и приближавање Богу (Исаак Сирин, слово 8). Због тога је ради сачувања унутарњег човека потребно настојати да уздржавамо језик свој од многословља, јер мудар човек држи се ћутања (Прич. 11, 12) и који пази на уста своја, чува душу своју… Преподобни Серафим Сaровски

Погрешно мисле неки, да Бог праведнике само на небу, у будућем вечном животу награђује. Јер Бог који је Господар и земаљских и небеских блага награђује побожне и честите људе и једним и другим благом па зато и каже: Имена мога ради добиће сто пута више и вечни живот наследиће. А да је и ово тумачење истинито сведочи Јеванђелист Марко кад каже: а примиће и сад у ово време сто пута више а на ономе свету живот вечни. Свети владика Николај

Оно што је отров змије отровнице, то је раздражљивост и злопамћење; јер они израз лица промене, и мисли узнемире, и снагу раслабе, и црпу снагу човека за делање; док љубав и кротост удаљују све ово. Буди пажљив према себи, да те не обузме плаховитост, разражљивост, злопамћење, јер ће ти због тога живот бити несређен и испуњен бригама. Стекни великодушност, кротост, незлобивост, које доликују Хришћанима, да би ти живот био спокојан и миран. Ако имаш нешто против брата, или брат против тебе, помири се са њим. Уколико не учиниш тако, ма шта Богу принео неће бити примљено (Мт. 5. 23, 24). Уколико испуниш ову заповест Владике, онда ишти од Њега са смелошћу, говорећи: "Опрости ми Владико, дугове моје, као што и ја опраштам брату своме, испунивши Твоју заповест!" И Човекољубац ће ти одговорити: "Ако ти ниси опростио, ни Ја нећу теби опростити; ако си опростио, и Ја теби опраштам твоје дугове." Св. Јефрем Сиријски