Затварање у себе је супротно љубави. Љубав је одрицање од себе, од свог Ја. То је најтеже од свега. Човек је по природи егоистично биће, то је наша пала природа, то је најтеже надрасти. Човек је у сталној борби. Свети Оци кажу: "Ако не постанеш бољи, постаћеш гори". Благодат и труд су два стуба за човека. Љубав нас изводи из оквира простора и времена. По мери љубави према ближњем се потврђује наша љубав. Лако је волети човечанство, али треба волети оног ко је стално ту, ко има и лоше особине, ко је несавршен. Волећи човека, ми волимо и његове особине, не обрнуто. Не можемо рећи да некога волимо због његових особина, зато што је нешто урадио. Можемо само да га волимо као људско и Божије биће, а онда да због тога волимо и његове особине. Преко тог несавршеног бића ми можемо онда волети цело човечанство. Не волети апстрактну слику човечанства, већ конкретног човека, уз сва искушења, а то онда можемо само пренети и на шири план.

Ћутање је знак целомудреног опхођења и једино оно не носи за собом покајање. Ћутање и неуке чини разумним и смерним. Боље је ћутати него говорити и блажен  је који је то знање примио. Који ћути бољи је од онога који говори па макар, тај и добро зборио. Женама је ћутање украс. Научи да ћутиш или да говориш оно што је боље од ћутања. Пословица каже да је плата за ћутање осигурана. Који чува своја уста он не пушта жалости у душу своју. Благо се излива када су  уста затворена. Ћутљив и разуман удостојиће се части. Може ко да говори, а да не буде красан и може ко  да ћути, а да се нађе мудар (Сирах). Збори ако имаш шта боље од ћутања, а  тиховање љуби, гдје је ћутање боље од говора (Григорије Богослов). У ћутању нема ни жалости ни муке. Ко је оћутао није се покајао, а многи који су говорили јесу. Држање језика и старцу и младићу част доноси. Речима својим постави јарам и ограду и устима својим дугу преворницу. Ако ти је беседа разумна одговори ближњем , ако није нека ти се рука нађе на устима. Соломон се мољаше Богу да постави стражу крај уста његових и печат на усне његове.

Питао сам једном неког човека: “Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача ? Знаш ли да постоје борци за кушача ?” Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: “На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.” Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. “Пази” рекох му, ”ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде”. Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан. Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром “слову закона”, а “слово закона убија”. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи “ја” него “помисао ми каже” или “Оци кажу”, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.

разнословље је говорити залуд, односно о ономе  што је непотребно и празно. Празнослов је човек запуштен, необразован, нискога карактера, бави се малим и тричавим, а речи су му немудре. Он говори недолично и сувишно, препричава старе приче и у свом силном брбљању  не штеди свог ближњег. Нема ни мере ни ограде у његовим речима, нити доследности у његовом зборењу. Он је брбљив и говори непромишљено, неповезано и бесмислено. Језик му трчи  испред разума, те ниже речи без логичког следа. Он се лакше оклизне на језику, него на клиском тлу. Празнослов себи самом многе жалости причини.

Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се.

Добра жена је пре свега она која ствара дом у који муж жели да се врати. Важно је да у свему томе буде испољавање хришћанске љубави, да жена хоће да учини дом таквим да обрадује душу мужа и да се она радује његовој радости.

Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се.  

... Ева када је преступила заповест и када је прекршила, јер се није саветовала са праоцем Адамом. Када је змија предложила да прекрши, требала је да размисли, да се договори са мужем. Међутим она није сматрала то за потребно; заповест није послушала… Зато што је прекршила, Господ је дао власт мужу над женом. Јер кад Господ каже праматери Еви: зато што си послушала змију, зато ће од сада твоја воља бити под влашћу твога мужа. Дакле дошла је под власт мужевљеву. Да не буду разномишљеници, него да буде једномишље у браку. Јер то је сада нека подчињеност, али да буду једномишљени, једнаки. Е сад наше мајке крше ту заповест, јер својим поступком стварају пакао, тако и мужу и деци својој. И зато нема у породичном кругу јединства, бива пакао, нема слоге, нема једномишљења, нема ништа, због тога. Зато што је прекршај учињен. Муж каже једно, а она оде на друго. Ако јој примедбујеш она каже: а шта ћу, он је покварењак, пијаница и картарош. Ако би ти послушала заповест Господњу, што је Господ казао: да ће твоја воља бити под влашћу твога мужа i кад би за тебе реч твога мужа била светиња, слушала би, па ма какав да је. Господ је учинио да он буде тако, баш због твоје непослушности. Послушај заповест Господњу и Господ ће да окрене, и муж ће бити светог живота, и биће бољи од тебе. Али ето видите, наше мајке, нема ко да објасни им, по целој земаљској кугли тако, нема мира ни покоја у кући. Двоје њих само и нема мира, и ратују, муж и жена. Немају ни деце, да су деца па хајде ту, али њих двоје па не могу да се сложе. Једно у клин, друго у плочу и никако не иде.

У мисионарској делатности треба примењивати истанчане методе како би друге душе примиле оно што им нудимо - речи или књиге - без рђавих реакција. Још нешто: што мање речи. Речи парају уши, а често и нервирају људе. Одјек, напротив, налазе молитва и живот. Живот усхићује, препорађа и преображава, док речи остају бесплодне. Најбољи мисионарски рад остварује се нашим примером, љубављу и благошћу.

Замаљска радост бива проткана тугом јер душа потајно осећа да јој овоземаљско није довољно, те да чезне за бољим. Тугујући за Господом, душа осећа и радост јер осећа да, као што каже Апостол, туга за Господом доноси спасење. Нека да Бог да тражимо радост у којој се неће скривати жалац туге. Нека да Бог да се не плашимо туге која ће се претворити у радост.