Наш је живот - један минут у поређењу са вечношћу, и зато „страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се јавити“ (Римљ. 8, 18).
Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља...
Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света…
У души неких људи нема љубави. То је отуда што су разни пороци и страсти заузели сву душу њихову и из ње истисли љубав…
Ми кажемо да живимо у хришћанском друштву, али то није тачно; у друштву у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу, него у друштву у коме је Христос рођен и распет.
Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи неправду...
У народу постоји изрека која каже да је лењост тежа од болести. ЗАто што се убраја међу смртне грехе лењост узрокује духовну смрт која прождире многе…
Разблажено и мекано срце спремно је на сваку послушност а то омогућава да се огледа у Речи Божијој…
Истинска нада тражи једино Царство Божије, будући уверена да ће јој све земаљско, што је потребно за временски живот, бити дано...
Покајање и јесте мржња на грехе, борба са гресима до њиховог потпуног уништења благодатном помоћу човекољубивог Спаситеља...
Највећи точак у души човечијој јесте Бог. Његов се обим не види, нити се Његов ход чује од множине и ларме малих точкова.
Сиромашан је духом човек који осећа да ни једна његова мисао, осећање, дело, не могу ни живети ни успети, већ морају издахнути и нестати, ако се не хране Богом...
Не тражи џелата безбожнику јер га је он нашао у себи, поузданијег него што му га сав свет може дати...
Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине...
Верујући умире мирно, као да спава, и по смрти на његовом лицу остаје запечаћен последњи пољубац Анђела Чувара...
Кад се човек окрене лицем к Богу, сви путеви воде Богу. Кад се човек окрене лицем од Бога, сви путеви воде у пропаст.
Злоба, злопамћење, завист, мржња, срдња – није ли то читав чопор лудила у души људској? Нису ли то све саме дивље звери у нашој души, које најпре растржу нас, па онда људе око нас?
Тек када настане тама, када падне магла, када заштипа мраз, тада се људи сећају Сунца, обзиру се на Сунце, хвале Сунце, уздишу за Сунцем. Тако и када настану страдања, људи се сећају Бога...
У пламеној покајној молитви дух хришћанина скида са себе те представе видљивих ствари и разумских појмова…
Не бој се смрти, јер она је свршетак овосветских мука и болова а почетак блаженства…