Доста раширени облик туге јавља се код људи претерано оптерећених бригама овога света. Увек несигурни у себе, неповерљиви, и забринути ови људи у страху ишчекују сутрашњицу…
Морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватити и поштовати њега као другу личност...
За многе људе религија је борба, агонија и немир. У цркви метанишу а чим изађу из цркве, почињу да псују ако их неко макар мало увреди...
Оставши без свога најмилијег људи веома тугују па чак и долазе до очаја. А то је веома погрешно и лоше по душу упокојеног…
Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу и да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито…
Истинска вера открива се у једноставности која рађа у човеку ослобађајућу радост...
Родитељи морају да крсте своје дете по могућству 40 дана после рођења…
Срце људско оупија у себе сваку нечистоту, зато га треба цедити од те нечистоте…
Сматрај да је ово речено за сваку заповест, тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом другом греху.
Све грехе, све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се…
Таман толико колико грех загађује човеково биће узрокујући болест тако и исповест, чистећи га, враћа га у здравље...
Човек дужан да поштује Бога не матријалним стварима и видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој…
Све узроке наших различитих расположења, склони смо да тражимо у спољашњем свету. Не слутимо да је све у нашем срцу...
Морити себе бригом показује да се човек, ослањајући се у свму само на себе, у потпуности одбацио Бога. То је опасна греховна болест...
Покајање није тренутак или догађај; покајање је стање које би требало човека да прати до краја живота…
Колика је само склоноста човека да око себе види непријатеље, да због тога ускраћује љубав према ближњем…
Суд Христов, по речима Светих, биће једно велико изненађење за све оне који су навикли да својим људским мерама мере своје ближње…
Ако се будемо трудили свом силом и снагом да грешне мисли које нам ђаво убацује одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто…
Не можемо говорити о љубави према ближњем све док не исцедимо и последњу кап себељубља из свог срца...
Свако онај ко је заповести Христове у живот свакодневни преточио својим односом према ближњем, учинио је Царство Божије опипљивим…