Када се изгуби вера у заједницу, а свако постане странац један другом, можда је потребно само једно подсећање на заборављену лекцију. Ово није прича о чудима или моштима, већ о једноставној, али снажној истини: мир почиње у нама, а понекад је потребно само мало светлости да га угледамо и поделимо са другима.
У тешким избегличким временима, један необичан догађај заувек је променио живот Ивана, човека који је својом невером пркосио небесима. Уверен у своју заблуду, исмевао је оно што је другима било свето. Али те ноћи, нешто се догодило. Да ли је то била божанска опомена или само игра случаја која га је суочила са сопственом ништавношћу?
Да ли сте икада, у тиши вечерњих сати када се свет око вас стиша, осетили хлад усамљености у свом срцу? Можда управо тада, у тишини, можете чути и ви "шапат Пријатеља..." То су речи баке Милице, жене која је у усамљености пронашла извор неочекиваног мира. Њена дирљива прича је инспирација о томе како, чак и када се свет удаљи, остаје један Пријатељ који никада не напушта - Исус Христос.
Атеиста пред светитељем: Невероватан сусрет светог Порфирија Кавсокаливита и једног Американца. Овај сусрет је приказ прозорљивости, чуда и духовног преображаја. Прича о томе како је свети Порфирије одговорио на атеизам на неочекиван начин, откривајући границе нашег знања и тајни скривених око нас.
Будимо благи, љубазни и спремни да пружимо руку онима око нас, јер управо мала, незнатна дела којих се чак и не сећамо да смо учинили неком, имају вечну вредност и могу бити наш пут ка спасењу.
Човек и пас - пријатељство које превазилази све препреке. Упознајте двоје бескућника, старца о пса, необичан пар који, иако без наде, проналазе топлину и утеху једно у другом. А онда, у њихов живот улази домар Димитрије, чија ће доброта променити све. Прича о оданости, преживљавању и неочекиваној људскости.
Ући у онлајн групе где се жене саветују о абортусу, сести поред девојке у чекаоници болнице, директно пред процедуру - то су необични методи једног свештеника у борби за живот. Сазнајте како овај духовник, користећи савремене алате и приступ пун разумевања, проналази пут до жена које размишљају о абортусу, нудећи им наду и алтернативу.
Господ је стално на вратима нашег срца, чак и када је оно затворено и закључано за Њега нашим гресима. И поред тога, Бог и такве људе сматра својом децом, шаљући им искушења, како би ипак чули Његов позив. Ово је прича да без искушења душа не може ни да напредује ни да усходи ка Богу.
Огроман је број верника који моле за помоћ Свету Ксенију Петроградску и који долазе у њену капелицу са свих страна света са сузама туге, али и са сузама љубави и благодарности. И у великом броју писама која стижу у цркву Смоленске иконе Мајке Божје, близу које се налази њена капела, сведочи се о њеној чудесној помоћи. Ово је још једна прича о милости Божијој, молитвеним заступништвом Блажене Ксеније.
Када се чини да је сва нада изгубљена, вера побеђује и највећа искушења. Кроз љубав девојчице Елене према оцу, заробљеном у канџама алкохола, кроз њену храброст и упорност, откривамо снагу вере која може да преобрази и најмрачније душе. Ова прича није само о борби против зависности, већ и о немерљивој снази људског срца и о чудима која се дешавају када се у њих верује.
У тишини срца, где се вера и љубав преплићу, живео је деда Живан. Његов живот није био исписан великим делима, већ малим, свакодневним чудима вере. Сваки његов дан био је испуњен молитвом, а свака реч прожета љубављу према ближњима. Његова прича је попут псалма, исписана животом, где је сваки стих сведочанство о непоколебљивој вери и дубокој љубави према Богу.
"Мајко, зашто си ме убила?" - ове речи, иако неизговорене наглас, одјекују кроз тишину утробе. То је крик који никада није стигао до ушију мајке, али који одзвања у вечности. Ова потресна прича доноси нам тугу и бол из једне сасвим друге перспективе - из света који никада није угледао светлост дана. "Крик који ниси чула" је потресна исповест нерођеног детета, прича о изгубљеној љубави и прекинутом животу.
Из приче архимандрита Силуана Висана јасно се види шта значи волети по светоназору хришћанства. „Волети значи имати мудро срце. Волети значи владати науком која исцељује, а не умртвљује, пружа утеху, а не уништава“, поручује румунски духовник.
Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом комуникацијом само с Богом. И родитељи су признали: „Да смо знали у каквом ће стању бити Андреј, не бисмо му дозволили да постоји. Али Бог нас је исмејао и изабрао га је“. Јер „што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1. Кор. 1,27-28).
Дешава се да и данас деца носе последице родитељског греха. Зато за све оно што радимо, треба увек да будемо сигурни да имамо два сведока: то су Господ и наша савест, који нас неће оставити на миру док се не покајемо за своје грехове.
Сусрет са старцем Тадејом који је „снимао“ људе боље него рендген и знао о њима и оно што му не кажу, потпуно је, у духовном смислу, променио живот не само једне особе већ целе њене породице.
Верник, као и неверник, свестан је тога да сваки човек поседује и добре и лоше особине, па ипак смо често склони да без размишљања осудимо некога на први поглед. Једна наизглед обична вожња таксијем у београдској свакодневици претвара се у дубоко духовно искуство које мења живот и преиспитује наше предрасуде.
Ова прича извире из једне песме, из дубоке потребе да се изрази љубав према Христу. Та песма, коју је написао наш читалац, Зоран Латиновић, била му је попут сталног пратиоца, молитва у стиховима, која је у једном необичном тренутку добила посебно значење.
Као што киша не бира да ли ће пасти на плодно тло или на камен, тако и љубав не поставља услове. Она тече слободно, прихватајући све наше пукотине и ожиљке. То је Љубав која не тражи савршенство, већ искрено срце. То је Љубав која каже: "Љуби ме такав какав јеси."
Кроз векове плача и вапаја, искушења и страдања, кроз буре ратова и неправди, један глас, вечан и непроменљив, увек је одзвањао у срцима српског народа. И данас чујемо тај глас наде, утехе и љубави: "Окрени се мени, Србине, окрени се мени..."