Бог ти је дао мене као ослонац твог живота, да те чувам и штитим и не напуштам до смрти. Aли си ме одбацила. Сама си убила онога ко је требало да постане твој хранитељ у старости. А сад ропћеш што си беспомоћна и усамљена. Зар ни сада нећеш рећи две речи: «Господе, опрости!»? Мајко, зову ме, морам да идем. Није ми дозвољено да видим твоју смрт и да знам, која је твоја судбина. Сазнаћу за њу кад се сретнемо на Страшном суду да бисмо се затим заувек растали...
Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и – остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи...
Ниједна животиња, ниједан гмизавац, ни змија, ни шкорпион, не уништавају свесно своју децу, а човек из доба цивилизације, просвећености и хуманизма их превазилази по суровости. Разумна бића која живе на земљи постала су суровија од змија и шкорпиона. Док убиство деце не буде проглашено за највећи злочин и стављено ван закона, сви позиви на мир и праведност ће бити само маска на канибаловом лицу.
''Страшно је пасти у руке Бога живога'' - говоре свети Оци. Један од најлакших начина који доводе до најтрагичнијих судбина јесте - употреба речи. Колико је само гробова ископала реч?! Зато, ваља добро размислити и измерити реч коју упућујемо јер она се гнезди у срцу човечијем. Што на срцу то на устима, што на устима - то на делу!
Када човек умре, сви његови пријатељи, рођаци и цело његово имање остаје на овом свету. Једино добра дела одлазе с њим, сведочећи и показујући Богу истину о његовој души.
Свети владика Николај - Кад је Луцифер падао с Небеса у поноре пакла, чуо се за њим глас: „Дрветом ћеш оборити, но дрветом ћеш оборен бити“. Он је то чуо и – заборавио. Јер он беше оглупео и постао забораван чим од Бога отпаде.
Ова прича се догодила током совјетских година. Лекари су убедили пацијенткињу да прекине трудноћу због тешке болести и старости. Пресвета Богородица је чудесно заштитила жену од страшног греха. Јунакиња приче постала је брижна мајка, а касније је, прошавши тежак пут, дошла до Бога.
Истинита прича о догађају на КиМ која је навела блаженопочившег патријарха Павла да крсти једно дете и да му да име Милош.
Велик је наш призив и велика слава православних пред Господом, али и велика и одговорност. Ми Срби нисмо ни свесни какво благо поседујемо. Радујмо се што смо православни хришћани и будимо достојни тог позива, ради себе, ради наших ближњих и ради целог света, како би цели свет могао да види истину и лепоту нашег Православља.
Деловање Божјег провиђења и у малом увек је упечатљиво: медаљон са ликом Богородице није остао да лежи у муљу на дну језера, већ га је покупила управо она „Петровска риба“ о којој се говори и у Јеванђељу, а коју је касније уловио израелски рибар. Медаљон је на крају дошао у руке православке, што је опет чудо, будући да је израелски град Тиберијада традиционално јеврејски, а хришћанска породица је веома ретка у овом месту.
Шеташе старац Исихије шумом у молитвеном заносу, сав предан молитви и Богомислију и застаде тако и направи паузу севши на један пањ, кад спази пужића испред себе код његових ногу. Узе га нежно у своје руке и запита:
Као што ни свако писмо не може да се пошаље без маркице, као што се ни у другу земљу не може ући без документа, ни код лекара без књижице, тако се не може ући без Духа Светога у Царство Небеско, без Његове Пропуснице: без Вере, Наде, Љубави и без добрих дела, без самога Христа, који је у нашем срцу од тренутка крштења. Пропусница, позивница за Царство је у срцу; Христос је у срцу!
Често је човек, размишљајући о свету који га окружује и себи у њему, склон да извор своје среће или несреће налази управо у том свету и ономе што тај свет пружа. Међутим, мало људи схвата да је извор истинске среће или несреће у њима самима.
Један, тобож велики православац, у свом „ревновању“ дошао на идеју како да заштити цркву од свих који би да у њу уђу непристојно обучени, али када је своју идеју предложио свештенику, овај му исприча причу, која је из корена променила његов поглед на људе...
Они који се свакога дана жртвујују из љубави за своје ближње, удостојиће се да у њима Христос обитава, заједно са Својим Оцем и Духом Светим. У овој краткој причи се скромно и слатко магаренце које подноси жегу напорног дана, терет и муку, батине и псовке, удостојило да на њему буде Принц принчева и Цар царева, и да се на њему покаже Слава Господња.
Истинита прича о руском војнику који је био пет година у чеченском заробљеништву, две године га нису хранили, вежбали су на њему борбе прса у прса; неколико пута из непосредне близине пуцали директно у њега, али због његове молитве нису могли ни да га погоде!
Има ли шта тешко Богу?! Ево примера како је на изглед „случајан“ сусрет једне монахиње и пијаног момка на аутобуској станици, завршио чудом. Човек се тренутно отрезнио и сви знаци алкохолне интоксикације су потпуно нестали! Стајао је у тишини, апсолутно задивљен оним што му се догодило.
О помоћи коју светитељи пружају људима у често непредвидивим и трагичним околностима, на граници живота и смрти, не треба посебно уверавати никога. Препуна је историја спасења таквих дивних примера. Ево једног који сведочи о чуду светог Николаја из наших дана.
Док је спремала себи сватовско рухо, девојка преко ноћи постаде саката. У наставку прочитајте причу о чуду исцелења, љубави и милости Божије.
Којима је више дато од њих ће се више и тражити. Наравно да имамо већа искушења, али имамо и већу благодат, тако да немамо баш пуно оправдања. Ми, православни хришћани, имамо огромну силу и благодат, које се демони боје захваљујући којој успешно одолевамо свим искушењима које Бог попусти на нас или која задобијамо захваљујући сопственим промашајима.