Ово потресно сведочанство монахиње из прве руке разоткрива бруталну стварност демонске опседнутости и вековни обред егзорцизма у Православној цркви. Усред ужасавајућих јаука, животињског режања и призора пакла, показује се да је Христова сила непобедива, а да је његов скалпел против зла – смирење. Чак и у најмрачнијим тренуцима, ово је прича о коначној победи над очајем и мржњом.
Господ воли уметнике, музичаре, песнике, а посебно децу, а Миша и јесте био дете, као и сви ми рокери који остајемо вечито деца, одбијајући упорно и упорно да одрастемо. Сетио сам се и Христових речи: Будите као деца, јер таквих је Царство Небеско. Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.
Данас, на празник светих Козме и Дамјана, у српском манастиру на Косову и Метохији, посвећеном њима, који је био и рушен и миниран, и даље се чују молитве. Али не само Срба. Албански муслимани долазе пред мошти српских светитеља, тражећи спас и исцељење. Један отац, потресен оздрављењем свог детета, изговорио је: „Сила је овде!“ У манастиру Зочиште сваки дан догађа се победа Православља – не она коју носе војске, већ она коју доносе молитве.
Од давнина се верује да арханђел Михаило штити и исцељује људе. Бројне приче сведоче о његовим чудесним интервенцијама у животима оних који су се у невољи обратили њему. Ова прича о породичној трагедији која се претвара у чудо, говори о томе како се на извору посвећеном архангелу Михаилу, вођи небеских војски и заштитнику Цркве Христове, чудом излечио глувонеми дечак.
Када човек приђе светом са вером, и неочекивано постаје сведок оног што превазилази природу – на граници је чуда. Бол који је трајао деценијама ишчезава у тренутку, а из дубине тела излази нешто што није само телесно. У маленој капи уља слива се сила Божија, дарована преко молитви светитеља. Истина о исцељењу открива се не у објашњењу, него у тишини и захвалности која остаје заувек.
Изузетан догађај поново је привукао пажњу православног света: на металном лиму, који је стајао иза старе иконе, изненада су се појавили јасни и живописни ликови Светих апостола Петра и Павла. Ово изванредно откриће, које црквени великодостојници називају чудом, указује на нешто што превазилази материјално. Сам догађај представља снажан подсетник на трајност вере и присуство духовног у свакодневном животу.
У време кад вера све чешће бива потиснута сумњом, из олтара једне православне цркве долази тиха, али снажна порука — икона Христа Спаситеља почиње да мироточи. Без икаквог спољашњег узрока, капи мира потекле су са стопала Господњег, испуњујући храм миомирисом и тишином која говори више од речи. Догађај се не намеће, али оставља дубок утисак, подсећајући да Божије присуство није ствар прошлости. Мироточење остаје као знак — позив на покајање, на буђење савести, на живот с Богом.
Подвижницима, који су аскетским начином живота прочишћени и освећени, Господ даје многе дарове, као велике знаке Његове љубави. Отац Исак (+1932) из манастира Дионисијата није био без ових благодатних дарова, који су докази живог присуства Божијег, а што нам је откривено многим, дивним догађајима из његовог живота.
Данас Црква прославља Светог Јована Шангајског, једног од највећих сведока Христове љубави у наше време – човека чије срце није знало за границе милосрђа, а чије молитве и после смрти доносе исцељење. Његов живот је био непрекидна служба Богу и људима, а јављања након упокојења показују да је још увек са нама, нарочито са најрањивијима – децом. У њему се јасно открива истина да је Бог диван у светима Својим и да не оставља ниједну душу без одговора. Чудо које је посведочено у наше дане сведочи управо о томе – да су и најмањи важни Богу, и да Његови светитељи не престају да нас обгрћу својом светлошћу.
Наши сељаци се не разумеју у богословље. Они знају да верују, читају Оченаш и Богородице Дјево. Знају да је свако дужан да буде добар и поштен и да је Бога опасно срдити. Ово је истинита прича из сеоског живота која потврђује „оно што наши сељаци знају“.
Када моћници покушају да уклоне вековне светиње зарад земаљских планова, често се дешава нешто необјашњиво. Приче о машинама које стају, кваре се или чак изазивају трагичне догађаје за оне који их покрећу, сведоче о отпору који превазилази материјално. Чини се да нешто чува ове храмове, подсећајући на постојање силе јаче од људске воље. Зашто се, упркос свим напорима, неке цркве једноставно не могу срушити?
Којим све епитетима Православна Црква не велича светог великомученика Георгија? „Највећи од великих мученика“, „свуда познат по чудима“, „жури у помоћ“ итд. Ова узвишена имена сведоче о безбројним чудима која су се дешавала и дешавају широм хришћанског света захваљујући заступништву светог Георгија. У наставку нудимо малу колекцију таквих чуда која су се десила у релативно недавној прошлости у различитим деловима света.
Данас Православна црква прославља Свету блажену Матрону Московску. Поводом празника, подсећамо на потресно сведочанство Епископа Стефана (Никитима) о његовом сусрету са овом великом светитељком. Епископ Стефан је забележио како га је Света Матрона својом молитвом избавила из комунистичког логора. Описујући сусрет са њом након ослобођења, још док је био лекар, посведочио је: „Седећи крај ње, схватио сам да преда мном не лежи обична болесна жена, него велики Господњи угодник. Слушајући је, био сам задивљен мудрошћу њеног расуђивања и њене духовне прозорљивости.“
Светa Матронa Московскa једнa je од највољенијих светитељки у Русији данас. Њене мошти се чувају у Покровском манастиру у Москви, гдје вјерници непрестано хрле, тражећи њено заступништво. Овдје преносимо збирку прича о помоћи блажене Матроне која је стигла на адресу уредништва сајта Pravoslavie.ru.
Безмерна је љубав Христа који је дошао да спаси грешника! Царство Небеско стиче се и у затвору. Довољан је додир благодати Божије који ће да промени тврдокорну и безосећајну душу затвореника и да преобрази цео његов живот. Само уз Христову помоћ човек је у стању да се промени, да победи ђавола и грех који живи у њему.
Кроз историју Цркве, многи светитељи су доживљавали необична искуства која су служила као подсетник на вечност и Божју љубав. У овом тексту, ђакон Александар Гогољ дели своје дубоко искуство клиничке смрти, описујући живот душе ван тела, сусрет са Божјом светлошћу и анђелима, као и потресну визију вечности. Његова прича није само сведочанство о постојању живота после смрти, већ и позив на духовно буђење, покајање и приближавање Богу.
У једном од малих села грчког острва Лерос, пре много лета, одиграо се догађај, необичан и чудесан, кога нису забележиле књиге, већ се преносио од уста до уста, од срца ка срцу, као драгоцено сведочанство. То је прича коју нам је поверио отац Христофор, да је забележимо и сачувамо, као сведочанство о недокучивој љубави Христовој, која превазилази све границе.
Када је гувернер Крфа, Андреа Писани, покушао да наметне католичке обичаје и изгради мермерни олтар у православном храму, наводно у част Светом Спиридону, који је Крф ослободио од турака, православни верници су стали чврсто у одбрану своје вере. Након тога је Свети Спиридон у сновима упозорио гувернера да то не чини, а када се гувернер оглушио о његове речи, верници су сведочили сили и правди овог великог светитеља, кога данас прослављамо.
Многопоштовано и преузвишено, и по животу и по вери и по делима, је име светог Николаја Мирликијског архиепископа, великог пастира и чудотворца. Овог угодника Божијег још за живота људи су сматрали светитељем и призивали у помоћ, како у великим мукама и невољама, тако и у малим, свакидашњим проблемима.
Свети Нектарије Егински је један од најпоштованијих светитеља у Грчкој и целом православном свету. Његов живот је велики пример светости којем би требало да тежимо, а познат је као велики чудотворац, и за време свог земног живота и после упокојења. Небројено пута је даровао исцељење од рака и других болести. И што је најважније, многе душе је привео Христу.