30.04.2009.

ЖИВЕЋЕШ

Од тог догадјаја је прошло већ неколико година, али се и данас будим од речи које ми је рекао хирург у ординацији, где су ме позвали ради разговора: «Вашу ћерку ће спасти само чудо»! Он је тада значајно подигао очи нагоре, одакле је по његовом мишљењу било могуће добити исцељење... Молила сам се за ћерку пре операције, скривајући се иза огромних жардињера са цвећем, како ме нико не би видео. То ми није полазило за руком тако често, како сам желела. Било је тешко усредсредити се на молитву јер поред пролазе људи и чују се делови разговора, смех одвлачи пажњу. Без обзира на то, наставила сам да се молим, надајући се успешном исходу операције. А затим је уследила операција и страшна дијагноза: рак великог мозга и «живот не више од једне године». Тада сам схватила да «губим тло под ногама» и то није нешто измишљено, већ реална ствар која може да се деси сваком човеку, који је доживео шок од тешке вести. Ћерки је после операције била парализована десна страна, крв се дуго лоше згрушавала, очи су «ишле» на разне стране, а говор јој је био неразумљив. Сваки дан је могао да јој буде последњи. Ћерка се од мене није одвајала ни на трен, и говорила је да док је држим да јој се смрт неће примаћи. И зато сам морала да се молим овде у уским пролазима измедју болничких кревета. Молила сам се, не примећујући да у шестокреветној соби лежи дванаесторо људи, као ни посетиоце који су долазили у посете болесницима, нити медицинске сестре које су вршиле своје дужности. Ја сам се молила. Поново сам се учила да волим. Заједно смо проналазили истинску љубав. Два дана после операције ћерку су одвели да јој узму течност из кичмене мождине ради анализе. Не знам шта се тамо десило, али је ћерка то описала овако: «Изашла сам из тела и разговарала са Богом, и молила Га да ме остави у животу и чула сам миран глас пун љубави: «Живећеш». Вратила нам се нада. А ја сам једном сањала следећи сан: заједно са још неким људима сам стајала поред мале дрвене куће, окружене цвећем, а пред кућицом је стајала старица са тамном марамом повезаном на сеоски начин и сви су молили. Пришла сам ближе и чутке гледала на њу. И она се одједном окренула према мени и рекла: «Богородици се треба молити, Богородици» (ја сам у то време читала акатист великомученику исцелитељу Пантелејмону). После тог сна је прошло неколико дана, и добила сам акатист посвећен икони Мајке Божије «Свецарица» и саму икону. Мојој радости није било краја. Пронашли смо веру. Ћерки је после исповести и Причешћа спала температура, која јој није спадала скоро две недеље. Поново смо почели да се учимо да седимо, једемо, јасно говоримо ... током овог тешког периода све време ми је помагао мој муж Георгије (сада покојни) који својим миром, и љубављу није дозволио да паднемо духом, подржавао нас је и крепио нашу веру. Никада нећу заборавити наш први улазак у «цветни ходник» (ћерка га је тако звала јер је у њему било много цвећа) у инвалидским колицима. Муж је возио колица, а ја сам придржавала ћеркину нестабилну главу. И нисмо прешли ни пола пута, а радост је била општа – још један корак ка оздрављењу, још једна победа над смрћу. А о смрти сам морала често да слушам – наравно свакој мајци би било тешко да слуша речи опраштања од свог родјеног детета, речи о смрти и ја ту нисам изузетак. Често сам морала да се не бих расплакала да смишљам неке сцене. Ишла бих ка фрижидеру где сам сакрила њене најомиљеније «грицкалице»: поморандзе, јогурт, грождје, крушке ... и демонстративно бих почињала да једем. Ћерка би ме одмах молила да проба «један залогај». Али ја сам јој неумољивим и строгим гласом одговарала: «Ти се спремаш да умреш и нећеш добити ово јер покојницима није потребна добра храна». Тада је ћерка после кратког размишљања одбијала да умре, обећавајући да ће живети дуго. Казањска икона Мајке Божије нам је помагала да се боримо за живот. Још пре операције смо одлучили да купимо зидни календар и да на њему подвлачимо дане, које су остали до отпуста кући. С ћеркиним наредјењем да купим календар са животињицама, упутила сам се у продавницу. Разгледајући разне календаре, спазила сам један-једини календар са Казањском иконом Мајке Божије. За мене је то био као благослов, као поклон од Царице Небеске. С великом радошћу смо га причврстили на зид поред кревета, како бисмо могли да целивамо Пречисти Лик и молимо за исцељење. После операције ћерка није могла да види Лик Царице Небеске и само је руком прелазила по календару, с тешкоћом изговарајући: «Пре-све-та Бо-го-ро-ди-це спаси ме», - надајући се да ће је на тај начин осетити, да је Она поред, да ће јој помоћи, и заштитити је. И заиста Мајка Божија је пројавила Своју милост, помогла је, исцелила, дала наду, помогла нам да пронадјемо веру и научила да волимо. Од тада је прошло три године. Из кутка на нас гледа с нежним осмехом Та, Која Сама испивши горку чашу страдања, помаже свим мајкама на земљи да не клону духом, и исцељује душе и срца наше деце. И на крају, желим да вас замолим драги читаоци: ако на улици свога града видите човека несигурног хода, не журите да осудјујуће одмахујете главом и са смешком затварате дланом уста – «пијаница», - може бити да је то човек, који је преживео чак и тада када нико у то није веровао ... преузето са хттп://www.цофе.ру/благовест/артицле.асп?хеадинг=34&артицле=10601 превод са руског Др Радмила Максимовиц

30.04.2009.

ЧУДЕСНО ИСЦЕЉЕЊЕ

 Некадашњи фронтмен “Нових фосила” Рајко Дујмић у православном манастиру успео да се излечи од опаке болести.. Тачно две деценије Рајко Дујмић је предводио “Нове фосиле”, бенд који су волеле све генерације бивше нам заједничке државе - Југославије. Милиони га данас памте као аутора великих хитова “Е, мој Саша”, “Милена, генерацијо”, “За добра стара времена”, “Скитница”... Поред тога, Рајко је сарађивао на албумима чувених бендова попут “Прљавог казалишта”, “Сребрних крила”, “Парног ваљка”, групе “Аеродром”, а давне 1989. његова песма “Роцк ме бабy”, у извођењу задарске групе “Рива”, победила је на Евровизији. Овогодишње такмичење Дујмић је пратио из позиције бившег лауреата и учесника, а о њему каже: - Продукција је отишла големим корацима напред, али је музички квалитет доста пао. Када су “Фосили” 1988. били шести, победила је једна Селин Дион! Годину дана касније били смо први, с “Ривом”, и то фуриозно. На овогодишњем такмичењу, осим српске песме, која има мелодију, главу и реп, остали су се уздали на акробатику и сценски наступ. Позитивно је то што је Јоксимовић певао на свом језику и није се, као многи други, увлачио некаквом “енглештином”. Он је стварно суверено владао сценом и нису му били потребни јефтина еротика и циркус, као другима. Како коментаришете тринаесто место хрватског представника? - Мислим да је песма завредела бољи пласман, објективно, не зато што сам ја Хрват. Наша песма је била лагана, без икаквих сценских штосова и зато је било тешко изборити бољи пласман. Потписали сте у животу 1.821 дело и желите да наплатите њихово емитовање у Србији. Ангажовали сте и адвоката у Београду?! - Па, је! Мој адвокат Љубиша Живадиновић помоћи ће ми да добијем новац на име ауторских права за емитовање мојих песама у Србији и Црној Гори. У питању је последњих десет и више година и то ће бити, ја мислим, једна фина сумица. Мада, не сумњам да ћу морати прилично да се намучим да бих остварио своја ауторска права. Зашто су се после 20 година постојања распали “Фосили”? - Ми смо били група која свира позитивну музику. Почетком рата на Балкану било је узалудно свирати док се ратује. Није нам било морално да свирамо док људи које познајемо гину! Ја сам рођен у Југославији и навикао сам да будем у добрим односима са свима. Нисам могао да се смејем док се крв пролива… Ипак, песму “Моја домовина”, коју сте својевремено урадили, најблаже речено, можемо окарактерисати као домовинско-патриотску песму? - Та песма је емитована при првој ваздушној узбуни у Загребу. Писана је да људи добију осећај да не разарају било коју земљу, већ моју и нашу земљу. Намерно је урађена да буде универзална и да “моја домовина” може бити Хрватска, али и Словенија, Србија, Македонија… У међувремену, однели сте победу у борби против тешке болести. - Имао сам карцином на дебелом цреву величине мушке шаке! То је било пре три године и, ево, успео сам да преживим. То није плод медицинске умешности, већ једног чудесног исцељења, које се догодило у православном манастиру Лепавина, где по предању постоји чудотворна Госпа Лепавинска. Медицина је могла само да одреже карцином и да чекамо кад ће опет да порасте. Остало ми је само да се молим Богу, и само небу могу да захвалим што сам преживео ту болест. Имам проблема и са срцем. То је неки синдром који је имао и светски тениски шампион Бјерн Борг. Не смета ми, али не смем много да се нервирам. Сигурно сте у каријери имали доста нервирања… - Од 13. године професионално свирам и зарађујем. Три деценије сам у овом послу и било је пуно стресова и издаја најближих људи. Углавном су ме блиски људи остављали кад су ми највише требали. Осим посла, преживео сам и личне трагедије, када су ми умрли Ђурђица и Мока, два бивша члана “Фосила”, двоје људи које сам много волео. Али, остао ми је Владо Калембер, на чију смо идеју и покренули “Четири аса”, у којима сада свирам. (С. С. Т.) Извор: хттп://архива.курир-инфо.цо.yу/ 20. Јул, 2004.    

30.04.2009.

ЧУДО У ПОТКОЗАРЈУ

 У цркви Рођења пресвете Богородице у Приједору на Огњену Марију, усред ноћи огласила се звона храма. Звонар и други сведоци тврде да у цркви тада никога није било Православни храм сада привлачи већу пажњу верника (Фото И. Котлић) Приједор – Пуне две недеље у Приједору и околним местима препричава се, по народу, невиђено чудо из цркве Рођења пресвете Богородице на Пашинцу. По причи јереја овога храма Владислава Вучановића, звонара цркве Љубомира Родића, и мештана, пола сата после поноћи 30. на 31. јул, после Огњене Марије, само, без игде икога зазвонило је средње звоно овога храма. Кажу да се овако нешто никада није десило у цркви која је на овоме месту саграђена пре сто година. – Овакве појаве су зебележене у историјату православне цркве. На овим просторима то је први пут – казује јереј Вучановић и појашњава да су то „тајанствени чудесни знаци као опомена верујућем народу који се удаљава од свега онога што је свето”. Звонар храма Љубомир Родић тврди да је тога дана, цркву уредно очистио и закључао. – Верујте да се то десило, нема шансе да је неко провалио у цркву у то доба и покренуо звоно које нема на себи конопца – подсећа Родић и напомиње да је, како станује у непосредној близини, за тили час стигао у цркву и видео да је све у савршеном реду. У том моменту, вели Родић сва светла у околним кућама су се попалила јер нико није могао веровати да се у то доба огласило црквено звоно. – Неки веле да је можда велика птица долетела или пак ветар заљуљао велико звоно. Тврдим да је тако нешто немогуће и да је то само опомена свим православцима да се окрену вери – мишљења је Родић. О овом догађају јереј Вучановић је упознао и своје претпостављене а посебно владику бањалучког, Јефрема. Због тога је он и обећао чешће посете овоме храму а најавио и одржавање великог Сабора који би се требао одржати наредне године у дворишту пашиначке цркве. Црква Рођења пресвете Богородице на Пашинцу саграђена је, како књиге кажу, у периоду од 1890. до 1909. године. Сва документа о њеном историјату су нестала у Другом светском рату. Црква никада није рушена и предстоји јој велика адаптација. – Постоји легенда која каже да су верници, у турско доба, молили Чиркин-пашу који је овде владао да православни храм из околне Црквине преселе на ово место. Он им је то одобрио, али само под условом да то ураде за један дан – подсећа јереј Вучановић и вели да је ова црква некада имала различите намене. Коришћена је и као штала у којој су Немци држали стоку. Црква пуних шест деценија није имала сталног свештеника. Прича о звоњави звона пробудила је размишљања верујућих Срба у овоме делу Поткозарја да се окрену вери, својим даривањима и љубављу обнове храм који вапи за реконструкцијом. Виши оци обећавају боље дане за овај свети храм а наговестили су долазак већег броја верника из осталих крајева Српске. Извор: хттп://www.политика.цо.yу/рубрике/еxyу/ И. Котлић 24/08/2008.      

30.04.2009.

ЧУДО У СРБИЈИ

 Аутор: Митрополит Венијамин (Федчинков) Много пута сам причао о овом догадјају у појединачним разговорима и проповедима, а сада желим да то запишем како би остало и другим људима Отприлике 1927-28 године желео сам да се сакријем у манастиру у Србији. Ради тога сам се упутио у Студеницу – у манастир који је изградио свети Симеон, отац светог Саве, српског просветитеља. После неколико дана одвели су ме одатле у скит светог Саве, који се налази девет километара од манастира. То место је било необично, усамљено, у планини, далеко од сваког насеља, у дубокој шуми. Ноћу сам често слушао неке дивље звери, а ретки путници, који су прелазили преко планине, недалеко од манастира, чак су и дању улазећи у шуму често викали “ого-го”, плашећи тако вукове. Ту се налазио и мали скит који је по предању изградио сам свети Сава. Он се састојао од мале цркве, у коју је могло да стане пет, десет људи. А у олтару још и мање. С леве стране од цркве налазила се двоспратна дрвена кућица. То су била сва здања. Мало изнад у планини избијао је испод земље извор чисте хладне воде.У том скиту сам живео око пола године са још једним монахом Србином, оцем Романом. А пре њега се овде скривао стари јеромонах отац Гуриј. Оба ова монаха су заслуживала да се успомена на њих пренесе и потомцима. Рећићу најпре нешто о овим трудбеницима. Отац Роман је раније био жењен и имао је седморо деце. И он и жена су били потпуно здрави, али су им сва деца умрла у току неколико година. Родитељи су спонтано размишљали о томе, и дошли до закључка да није Божија воља да и даље живе у браку, и одлучили су да оду у манастир, оставивши свет. Тако су и урадили. Али да би се испитали да ли су способни за безбрачни живот, дошли су у манастир светог Симеона у својству радника: он као возач, а она као куварица. Треба приметити, да у српским манастирима последњих времена, иако их има много, има мало монаха. Због тога им је била потребна радна снага. Определивши се за службу у манастиру, Роман и његова жена су били смештени у једну собу, у којој су проживели око три године безбрачно, у целомудрености, као брат и сестра. И тек после тога су примили подвиг монаштва. Жена је отишла у женски манастир, две стотине врста удаљен од овог манастира, а он је остао овде. Не знам колико је времена он живео у самом манастиру, али сам га овде затекао већ у скиту светог Саве. То је био човек више средњег раста, необично мршав, али крепак и како се каже жилав. У скиту је постојао и повртњак, и мали врт, и мали виноград, и по величини безначајно пшенично поље. О свему томе је потпуну бригу водио отац Роман. И треба приметити да је био веома упадљив по својој необичној трудољубивости. Рано ујутру смо заједно служили мало правило. После правила и лаког раног доручка, он би брзо отрчао негде на рад. А ја сам остајао у скиту и као стражар и као кувар. Уосталом, наша храна као и моје кулинарство су били крајње једноставни и оскудни. Отац Роман ми је остављао мало кромпира и пшенице. После сам куповао пиринач и посан маргарин. Кромпир, по савету оца Романа, нисам чистио, пошто је крупни остављао за велики Пост и рано пролеће, а ситни је било тешко чистити и није вредело, јер би га остајало јако мало за храну. Отац Роман ме је довео до извора и показао како да поступам са кромпиром. Насуо сам воде у ведро, усуо кромпир, испрао га из три воде и ставио да се бари. И потом бих додавао пшен или рижу и тако бисмо имали супу. А у мрсне дане бисмо јели и овчији сир. Имао сам доста слободног времена тако да сам писао објашњења празника итд. Увече би се отац Роман враћао са рада те бисмо вечерали. Уочи празника сам још пекао просфоре, и скоро ми никад нису успевале јер је тесто веома лоше нарастало због тога што у кухињи није било довољно топло. У скиту није било никаквих животиња, осим мачке са мачетом, који су чували кућицу од малих шумских пацова. Једном су нам предложили да узмемо краву из манастира, да би имали млеко или можда козу. Али смо ми то одлучно одбили јер би нам то донело много непотребних брига. Скоро сваке недеље, а посебно на велике празнике отац Роман и ја смо одлазили на Литургију у манастир удаљен 9 врста. Најпре смо морали да се спуштамо с планине око четири врсте, а потомо бисмо прешавши брзу речицу ишли већ равницом до манастира. Та река се звала “Студеница” због веома студене воде. По њеном имену је и манастир св.Симеона који се налазио у близини те речице такодје назван “Студеница”. На један од тих празника чини ми се да је био празник светог Илије (али то сада не знам тачно) се и десило чудо. Али ћу о њему причати нешто касније, а сада ћу вам испричати о другом јеромонаху који је живео у скиту пре оца Романа – отац Гурије. Он је у то време имао 70 година, али је био веома крепак и мршав, малог раста. Он ме је и довео први пут у скит код оца Романа. Пришавши ка плетеној огради скита и показавши ми пут ка вратима кућице, сам ју је прескачио са необичном лакоћом. Упознавши ме са оцем Романом, показао ми је и своју бившу собу, где је раније живео. Необично ме је изненадила библиотека, која је бројала до 500 књига. Медју њима је било неколико ретких примерака. Наравно све књиге су биле религиозне садржине. И ја сам их читао за време боравка у скиту. Други пут ме је отац Гурије одвео до скита са довољно тешким теретом. Добио сам поштом пакет који је био тежи од 2о фунти, а отац је хтео да ми олакша пут иако до реке Студенице има око 5 врста. Мене је као младјег био стид што старац носи пакет а ја идем без ичега. И зато сам му се успут обратио с молбом: - Оче! Дајте да ја сад понесем пакет јер је мени послат. А поред тога биће ми то као епитимија за моје грехе. А отац Гурије је на то рекао: - Не ја ћу још носити, а о епитимији треба више да размислим. Ја имам толико грехова да када бих своје тело разделио на делиће, не би био довољан број епитимија. И тада сам сазнао због чега он, будући јеомонах, не служи никада у манастиру као свештеник, иако никада није био осудјен од стране црквене власти. Али због сопствене свести о својој греховности, он је сам одлучио да не служи службе. - Ја сам узео завет, - говорио је он, - да због својих греха никада не стављам јерејски епитрахиљ нити да дајем благослов. У манастиру је испуњавао дужности чтеца у цркви у току Богослужења, а у трпезарији је приносио јело братији као последњи послушник. И то и остало је радио са необичном једноставношћу и симрењем, - јер је тако и требало. И младји монаси су се навикли да се према њему понашају заповеднички, као старији с младјим. А он не само да томе није придавао значаја, већ заиста нимало није био огорчен таквим односом остале братије према њему. После јела су сви одлазили у своје келије, а он је био дужан да поспреми трпезарију. Измедју осталог, у цркви је читао необично споро, издвајајући сваку реч. Овај пример ме подсећа на дух старог времена. У току свог дугогодишњег живота, још нисам видео пример да су се духовна лица добровољно одрекла својих обавеза и узвишености свестенослужења, а да притом ничим нису подстрекнута. Наравно он се већ одавно упокојио. Царство му Небеско! Нека му Господ опрости грехе због његовог покајања …Нити је он сматрао за потребно да прича по чему је био грешан, нити сам се ја осмелио да питам. Већ нам је постало природно да грешимо, а покајати се са таквим самоукоравањем и дубоком свешћу о својој греховнсоти је веома ретко дело које заслужује да га запишем као поуку нама самима и потомцима. О оцу Роману сам се још сетио да је за време И светског рата са Немцима ратовао, одступао на осрвту Крф, а потом се вратио у манастир. А сада цу испричати и само чудо. Било је то лети вероватно почетком јула. Пошто смо отац Роман и ја на празнике ишли скоро увек из свог скита у манастир, урадили смо тако и овог пута. Али неочекивано за мене, отац игуман ме је замолио да после Литургије одслужим молебан за кишу, јер је он сам морао тога дана да оде на манастирски посед ради неког посла. Ја сам се наравно сложио, и одмах после Литургије ја, отац Роман и још неки монаси смо се упутили на планину где су се обично служили молебани током суше. Пут је био веома напоран, пошто је планина била веома висока, а успон стрм. Мени су ради олакшања дали манастирско магаре. Раније никада нисам јахао магаре, тако да ми је било веома тешко да се попнем на стрму планину. Али смо се ипак кроз сат времена попели, иако је до самог врха било још пола врсте. Требало је да направимо паузу на месту где је био бунар. Сматрало се да ако у том бунару већ није било воде, значи да је суша била велика и дуготрајна. Над тим бунаром је одслужен молебан са водоосвећењем, а освећену воду би потом уливали у празан бунар. Када смо стигли до тог места, тамо је било релативно мало народа, или како су Срби говорили сељака. Почели смо да облачимо свештеничке одежде, али због мало народа одлучили смо да чекамо. Ни сво духовништво још није стигло. Да би некако испунили време почео сам проповед на српском језику. Моји слушаоци су погнувши главе слушали очигледно без неке драговољности. Схватио сам то као: “ми нисмо дошли да слушамо проповед већ да се молимо за кишу”. И зато сам брзо завршио своју беседу. Али духовништво још није дошло те сам морао да чекам. Природно је да су се мисли у мојој души заустављале на наредном молебану: “Зашто сам дошао овде? Не само ради тога да бих одслужио молебан и мирно се спустио у манастир, већ да бих урадио нешто истински корисно. Нисам дошао ни ради проповеди. Сви су се овде окупили само са једном жељом: да испросе од Бога милост – да ороси исушену земљу или друкчије речено – желели смо да се деси чудо”. А кише није било око месец дана. И тог дана је небо било чисто, плаво и без облака. Моје мисли су текле и даље. “Да ли заслужујемо чудо? Можда су ови монаси који стоје око мене по свом животу достојни чуда, не знам. А можда медју сељацима има богоугодних људи. Или ће се Господ сажалити на њих као отац над јадном децом због њихове горке потребе и огромног труда. “И даће им хлеб насушни …” Ова мисао ми се учинила најразумљивијом. Они, ти једноставни људи, заиста више од нас заслужују Божију милост, и њихово мучно ћутање и срдачне молбе су благоугодније Богу, него наше речи па чак и молитве. Јер није узалуд Псалмопојац рекао да Бог шаље храну “птићима враним”, који Му у глади вапију. Сам себе нисам сматрао достојним очекиваног чуда: можда ће Господ погледати не на мене лично, већ на мој епископски чин … И одједном се у мојој души пронела брза мисао као да ју је неко изговорио савршено јасно: - Моли се у Име Сина Мога! И одмах сам се сетио Спаситељевих речи на опростајној беседи са ученицима: “Заиста, заиста вам кажем: шта год да замолите Оца у Име Моје, даће вам. До сада ништа нисте молили у Име Моје: тражите и даће вам се да би радост ваша била потпуна” (Јн. 16, 23-24). И тада сам заборавио на све присутне и на самог себе, почео сам да се молим за кишу, молећи Оца Небеског у Име Господа Исуса Христа. Молио сам се ћутке, разуме се. За то време духовништво се попело на планину, краћим али тежим путем по правој линији. Стигло је и још народа, иако не превише. Почели смо молебан. Осветили смо воду и улили је по обичају у бунар. Народ је почео да се разилази. Духовништво је почело да силази истим путем. Небо је и даље било чисто, а само су се понегде кретали спори облаци. Сео сам на магаре. Али спуштање низ планину је било теже него пењање, те сам био принудјен да сидјем са магарета и да га водим за узде. Кроз сат времена смо се вратили у манастир. На небу није било никакве промене, чак нисмо о томе ни размишљали. Урадили смо своју обавезу и заборавили на то. У трпезарији смо добили ручак. А после њега смо узели хлеб из манастира да имамо за целу недељу, како смо то обично радили, замолили смо за још овчијег сира, натоварили смо све то на младо магаре и кренули да се враћамо у скит. Било је већ скоро шест сати. Магаре је ишло испред нас – оно је већдобро знало тај пут. Пратили смо га не журећи. Дошли смо до Студенице – 4 врсте. На моје чудјење и потпуно неприметно, небо се у неко време прекрило сивим облацима, који су нам долазили у сусрет. Одједном ми је кроз главу прошла мисао: зар ће нам Господ послати кишу и учинити чудо! Али сам се бојао да томе поверујем. Тако је прошло још пола сата. Почели смо да се пењемо уз планину. Небо је потамнело. Али магаре је и даље ишло стазом. Мрак је био све већи у густој шуми. И одједном сам у ваздуху осетио влагу, која је долазила од облака. Сам себи не верујући, рекао сам оцу Роману: - Оче! Мирише на кишу. Ћутљиви отац Роман је одговорио: - Дај Боже кишу! Опет смо пошли даље за магаретом. Одједном смо у даљини чули одјек грома. Сада нам је било јасно да се са облацима спрема олуја, а са њом наравно и киша. У шуми је већ било мрачно, да нисмо видели ни своје сопствене ноге. Одједном је севнула муња, и чуо се гром. И видели смо своју стазу само неколико стопа напред. Потом нас је тама поново обухватила, и само је већ навикнуто магаре ишло одлучно испред нас, као водич. Муња је севала све чешће и чешће, као да нам је осветљавала пут. Рекао сам оцу Роману: - Као да нам Господ пали шибице на небу и указује на пут. Ваздух је постајао хладан. Прошли смо још око три и нешто врсте. Овде се пут раздвајао: један пут је био дужи и ишао је право, а други је ишао право а потом је водио стрмо ка скиту. Решили смо да идемо лакшим путем право. Али магаре никако није хтело тим путем. И морали смо да му се повинујемо. Када смо дошли до средине удолине, магаре је одједном кренуло навише ка скиту. Муња је севала и грмело је скоро непрекидно. Отац Роман ми је рекао: - Владико, ако хоћете да останете суви, трчите сами навише, а ја ћу већ доћи касније. Тако сам и урадио. Кроз десет минута сам дошао до скита. Одједном је прва киша пала али сам ја већ био ван опасности. Киша је падала целу ноћ и напојила је жедну земљу. Кроз пет минута је дошао и отац Роман са магаретом, али је већ био сав мокар.   преузето са хттп://www.правмир.ру/артицле_3121.хтмл превод са руског Др Радмила Максимовиц        

30.04.2009.

ДОКАЗ БОЖЈЕГ ПРИСУСТВА

Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, а силази и пали се једино православном патријарху Благодатни или Свети огањ једно је од највећих чуда и тајни Господњих које обичан човек може да види и доживи! Он је очигледан доказ присуства Божјег. Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег, односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, уочи Васкрса. Хаџи Драган Б. Поповић у књизи „Истина о Светој земљи - православни Јерусалим“ објаснио је процедуру чекања Светог огња. У Саборном храму Христовог Васкрсења - који је монументална црква, а Гроб Господњи (назива се још и Кувуклија) налази се у њој и практично је црква у цркви - поред полиције и војске, ред и церемонијалне обавезе извршавају званични чувари Христовог Гроба - Каваси (Гавази), Турци Селџуци потомци најстаријих чувара Гроба, родом из Константинопоља (Цариграда), непрекидно из две породице већ више од 250 година. Претрес патријарха Саборни храм се отвара на Велику суботу у 10 сати, а сат касније комисија састављена од градских власти - начелника полиције и представника Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта, у целој Саборној цркви Христовог Гроба гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији има преко стотину. Затим се Кувуклија прегледа да не би остао неки предмет којим би могла да се упали ватра. На мермерну плочу Гроба чланови комисије остављају комаде вате, неупаљено кандило и патријархов молитвеник са златним листићима, а улаз запечаћују огромним воском испод кога су врата завезана белом траком у облику слова Х. Око 13 часова долази патријарх Јерусалима и целе Палестине, отац Сионске цркве са великодостојницима у литији. Ова свечана литија обилази три пута око Кувуклије уз појања „Воскресеније твоје Христе Спасе“, и „Свјете тихиј“, после чега патријарх благосиљајући народ, предаје жезал својим помоћницима, скида митру, сакос и омофор остајући само са епитрахиљом, у стихару, појасу и наруквицама. Уласком у Христов Гроб, патријарх клекне лагано прелазећи ватом по мермерној плочи Гроба, изговарајући правосвештеничке молитве за долазак Благодатног огња. Поред њега су припремљена четири снопа од по 33 свеће, што симболише број година које је имао Христ кад је распет. У параклису Анђела, на самом уласку у Христов Гроб, је и јерменски представник, и то на метар и по, контролишући да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење иде у прилог томе да Благодатни огањ заиста долази, али само православном патријарху! Пламен се спушта низ цркву Приликом нашег хаџилука у Свету земљу, о Васкрсу 2004. године, који је тада био 11. априла, на Велику суботу црква Васкрсења била је препуна народа из свих крајева света. Са свежњевима од 33 беле свеће у рукама једни крај других стајали смо ми Срби, Руси, Грци, православци, католици... хришћани из читавог света. Иако огромна, црква Васкрсења ипак је била премала за све оне који су хтели унутра. Они који су већ ушли били су прави срећници! Узбуђење међу верницима било је посебно. Сви су се тискали, желећи да буду што ближи цркви Гроба у којој се налазио тадашњи патријарх јерусалимски Иринеј Други. Нас седамдесетак верника из Србије, који смо допутовали у организацији „Доброчинства“, стајали смо тридесетак метара од Кувуклије, са високо подигнутим свећама, очекујући да ће се баш нама, као што се то ранијих година догађало појединим верницима, директно спустити Благодатни огањ. Док се патријарх молио у Гробу, ми смо скрушено стајали и на молитвено тих начин певали песме и узносили молитве Исусу Христу и Пресветој Богородици. За разлику од нас, православни Арапи, Палестинци и монофизити Јермени очекивали су силазак Огња ударајући у талабасе, певајући и играјући. После двадесетак минута, изненадна бела светлост муњевито се спустила на сводове Кувуклије, а наше узбуђење достигло је врхунац. Платинасто-бела огњена нит, у виду муње спустила се кроз куполу Саборне цркве, парајући ваздух, брзином ипак довољном да људско око може да је региструје. Благодатни огањ је стигао! Муња се разливала невиђеним сјајем, завршивши у Гробу Господњем. После неколико секунди са високо уздигнутим свећама, које су гореле пуним пламеном, из Гроба је поносно изашао патријарх Иринеј, захваљујући Богу на благодати и упућујући присутнима благослов. Од патријархових свећа узимали смо пламен једни од других и огањ је за тили час већ био на свим свећама у цркви. Док смо с одушевљењем гледали и држали доказ присуства самог Бога, неописива топлота обузимала је читаво тело, а осећај је био јединствен, непоновљив... Храм је личио на огромну буктињу, радосни покличи одјекивали су црквом, а маса се у једном тренутку залелујала, али се нико није опекао. Кажу и да првих неколико секунди не може ништа да изгори ако се Огњем упали! У то су се уверили и они мало присебнији из наше групе, који су се неколико пута „умили“, прелазећи пламеном по лицу и рукама. После су нам препричавали да нису осетили никакав бол! Нама осталима, који се тога нису сетили, и сам боравак у цркви Васкрсења био је догађај који ћемо свакако памтити читавог живота. Касније се Огањ брзо разнесе по Јерусалиму и по целој Светој земљи. Током читаве године кандила и свеће на Часним трпезама пале се и горе овом чудесном ватром. Посебно је занимљиво да до сада није забележено да се Огањ није спустио у Гроб Господњи. Сведочанство на стубу Остало је записано да су многи желели ову благодат Божју, али су је дочекивали само православни патријарси и њима се једино палила! Тако су крсташи Латини 1101. године пожелели од својих поглавара да измоле Благодатни огањ. После двадесет и више сати безуспешне молитве на Христовом Гробу, напокон, одступише на сам дан Васкрса. Али, када је у Гроб ушао православни патријарх, Благодатни огањ се појавио за неколико минута. Такође, у средњем веку неправославни утицајни Јермени, желели су да и њихови поглавари измоле Бога за Огањ. Тада је православни патријарх Софроније био истеран из Гроба заједно са верницима, а јерменски поглавар остао је у Гробу, молећи се са сузама. Међутим, Благодатни огањ прође кроз Христов Гроб, проби спољашњи стуб цркве и патријарху Софронију наочиглед свих запали припремљене свеће! Један Турчин, који је тада стајао високо на Саборној цркви, видећи да из огромног стуба избија велики пламен који православном патријарху пали свеће, у усхићењу је скочио са цркве и остао неповређен. Сви који улазе у Саборну цркву Христовог Васкрсења могу и дан-данас да примете тај прогорели леви стуб, који као својеврсно сведочанство потврђује чудо Божје! ПОТВРДА ЖИВЕ ВЕРЕ Благодатни огањ је уприличен од Господа, како бисмо могли да видимо и осетимо само присуство Божје. Многи свети оци писали су и говорили о Светом огњу. Свети Симеон Нови Богослов каже да „пошто је Бог светлост, немогуће је да се појави без светлости“. Свети Григорије Палама, каже да „Благодатни огањ није материјалан, већ је то нематеријална светлост, није врлина и знање, већ је то истинска светлост, изнад врлине и знања“. О овом узвишеном догађају свети владика Николај Велимировић каже: „Тада је небо блиско, као малом детету мајка“. преузето са глас-јавности.рс