Свети Оци о посту
О хришћанском посту су многи говорили, али ипак истичемо оне који су и говорили и живели онако како су учили. Свети Оци Цркве Христове знали су шта је пост и поучавали су мирјане у Цркви о посту. Међу њима: свети Јован Златоусти, Василије Велики, Фотије Цариградски, Јован Лествичник, Марко Подвижник, Нил Синајски, Јован Касијан, Антоније Велики и други.
У Светлости Светих: Божија Реч о Стварању и старости света
Истина не почиње у лабораторији, нити завршава у бајци. Од дубина земље до неба које сија над нама, све говори једним гласом – да ништа није случајно, и да је свет створен с љубављу и смислом. Питања о старости Земље, о пореклу живота, о чудним створењима прошлости и о томе шта тече испод наших ногу нису препреке вери, већ позив да је продубимо. Јер оно што изгледа као мрак старих митова или хладна логика науке, можда је само завеса – иза које стоји Лице Створитеља.
Ава Јустин Поповић: Духовни Отац са Срцем Ширим од Света
Данас Црква слави једног од најсветлијих духовника српског народа – светог Аву Јустина Ћелијског. Његов живот био је оличење Христове љубави и дубоке духовне мудрости. Није био само теолог и мислилац – био је срце које је куцало за свако Божије створење, човек који је у свему видео лик Творца. Данас му прилазимо са захвалношћу, јер је својим животом оставио светле трагове који нас воде ка Истини.
Реч која гради поверење: Зашто Христос забрањује заклетву
Када престанемо да верујемо једни другима, почнемо да тражимо гаранције у заклетвама. Али истина не тражи заклетву – она је тиха, проста и постојана. Христос изричито забрањује да се кунемо, позивајући нас да будемо људи чија реч извире из чистог срца: да буде да – да, не – не. Таква реч није само говор, већ исповедање живота у истини. На то подсећа и данашње Јеванђеље.
Божија љубав: Светлост која не бира коме ће да сија
Страх Божији није сенка суда, већ светлост љубави. Он није бег од казне, него трепет пред присуством Онога Који бескрајно воли. Када човек живи у заједници с Богом, страх постаје осећај одговорности пред Љубављу која му је поверена. Бог не мења лице – мењамо се ми. И управо у томе је страх који није страх: не бојазан од Божије правде, него ужас при помисли да смо толико закржљали у љубави, да ни Његова милост више не може да нас обрадује.
Зашто искушења не нестану?
Не сматрајмо грешне помисли природним, па чак ни сопственим. Мисли које нас нападају су попут времена. Иако не могу да зауставим кишу, могу да ставим капу. Могу се одупрети хладноћи облачењем или вежбањем. У мислима се могу окренути Христу, говорећи речи „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ (изнова и изнова). Можда нећу моћи да зауставим олују, али се могу сакрити под заклоном Његових крила.
Бог је Света Тројица
Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели.
Мир и радост у Духу Светоме
Не узимај на себе превише бриге овога света, чувај свој мир и живи са Богом. Овако би се у једној реченици могао сажети сав смисао духовног живота нас православних хришћана. Овај духовни рецепт плод је искуства подвига небројених подвижника љубави Христове од првих дана Цркве до данас.
Свето Писмо и ђавоиманост
Свети Лука Војно-Јасенецки: Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона. А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости?
Да будем Његов: срце које остаје уз Христа
Истинско пријатељство није засновано на користи, емоцијама или речима, већ на верности у свему – у радости, у губитку, у ћутању и у молитви. Христос није само Господ и Спаситељ, већ Пријатељ који остаје и онда када сви други оду. Пријатељство с Њим није утопија, већ позив који носи живот – дубљи, смисленији и спасоноснији.
О напрсном крсту и крсном знамењу
Какво место у животу хришћанина заузима напрсни крст? Зашто га носимо око врата? Зашто правимо знак крста? Ова питања су важна у делу нашег спасења јер, за разлику од већине људи којима је крст само симбол хришћанства и ништа више, за праве вернике крст је много више од симбола. Крст је стварност искупљења и оруђе спасења људског рода од греха и смрти, које је остварио Господ Исус Христос својом смрћу на Крсту.
Понедељак: терет нове недеље или благослов новог почетка?
Понедељак је дан који многи дочекују са „мачем“ над главом. На лицу је осмех, али дубоко унутра – осећај тежине, неиздрживи умор, немилосрдни отпор према још једној трци без предаха. Ипак, тај дан нам је дат као благослов, а не као казна. Управо тог јутра, по библијском казивању, Бог је изговорио: „Нека буде светлост!“ – и хаос је почео да се преображава у поредак, а тама у светлост. То је дан када и ми, у својој малој тами, можемо изговорити: „Нека буде светлост!“ и у свом срцу и у свом животу.
Молитва и савремена култура
Човечанство се све више удаљава од Бога. Некад се свет могао поделити на хришћански и пагански. Данас хришћански свет више личи на огромну пустињу у којој су само понегде неким чудом преживеле малобројне оазе па се местимично испод камења и песка пробија закржљала трава. Молитва је једина сила која се може супротставити живом песку те пустиње која све пред собом гута.
Да буде у свему воља Божија
„Да буде воља Твоја“ – нека ове речи Господње молитве, као умилни топли зраци сунца загреју наше биће, разливајући у њему благи мир и спокојни однос према свим незгодама и радостима живота, и крепећи нас за делатност која је наложена свакоме према његовом занимању и положају. Предати себе вођењу Божијем, сместити се под Његов топли, благи кров, у томе је главни услов срећног живота.
Бол се лечи љубављу – речи и поуке Светог Пајсија Светогорца
Човек који је бол претварао у молитву, жалбу у благодарност, а сваки сусрет у прилику за љубав. Његов живот није био прича о чудима, него једно велико, скривено чудо – трпљење, простота, милост. Није нас учио како да побегнемо од страдања, него како да га преобразимо у благослов. Није говорио много о љубави – он је љубав живео. У времену у којем је незадовољство постало навика, он је благодарност претворио у кључ за рај.
Христос је близу!
Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку!
Када прогледамо срцем: Пут од чуда до вере
Постоји дубока разлика између гледања и истинског виђења. Може човек добити вид – а остати у мраку. Може гледати, а не видети сунце у срцу. Може доживети чудо, а не познати Онога који чини чудеса. Прича о исцељењу слепорођеног човека, коју данас слушамо на Литургији, открива нам тајну: пут од таме није само пут ка светлости, већ ка веровању, ка личном сусрету са Христом.
Најлепши пољубац словенске душе: целив Кирилу и Методију
За разлику од данашње генерације, која и поред предивног српског језика олако и без икакве потребе усваја речи страног порекла, величина наших предака види се и у томе што се нису језички поклонили ни грчким ни латинским мисионарима, него су хтели да певају Богу на свом језику. Тако се уз многовековне усклике "Алилуја" и "Кирие елеисон", у црквама милозвучно заорило и наше "Господи помилуј". Тиме се, захваљујући двојици браће Светитеља - Кирилу и Методију, словенски језик изједначио са јеврејским и хеленским, јер се уздигао до олтарских висина.
Ћирилица се пише срцем
Ћирилица је у српском народу од свог настанка прогањана: од римокатоличког клира, грчких фанариота, отоманских исламиста, аустроугарских власти и фашистичких окултиста, комунистичких диктатора, док је данас, услед демократских права мањина, завладао дух самоцензуре, па сами истискујемо ћирилично писмо из употребе, иако га нико јавно не забрањује. Треба да знамо: ћирилица се пише срцем. Ћирилица је душа српског народа. И постојаће све док и ми постојимо.
Беседа о крајњој победи добра
Вара се ко мисли да Црква бива с временом сиромашнија и слабија. Напротив, из дана у дан Црква бива богатија и јача. Она се богати и јача множином нових факата, нових доказа о победи добра над злом. Сви људи који верују у крајњу победу добра јесу живе стене, из којих је саграђена Црква Христова.