Прва и једина од Бога дата заповест, из које су произашле све остале заповести, јесте да љубите Господа Бога свим срцем својим. Сам Христос је рекао да је прва заповест „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом“. (Мк. 12:30)
А друга заповест – слична првој, која из ње проистиче – је она која каже: „Љуби ближњега свога“. Све осталe су наставак ове две. Ако волиш ближњег свог, нећеш да крадеш од њега, нећеш га лагати, нећеш бити неправедан према њему, нећеш пожелети ништа од његовог имања, ни његове жене ни куће, нећеш га осуђивати. Дакле, прва и једина заповест Божија је да љубите самога Господа Бога свим срцем својим. Захваљујући њој, све што радимо у Цркви добија јасну сврху. Зато ходочастимо, постимо, молимо се, исповедамо се, палимо свеће, читамо житија светих, чинимо све остало – то је наш начин љубави према Христу.
Љубав се не може наметнути логиком. Љубав је ван логике. Стога не можемо применити критеријуме светске логике на оне људе који воле Бога. Свети се руководе својом логиком, која се разликује од светске, јер је њихова логика „логика“ љубави. Дакле, Црква нас не учи да једноставно постанемо добри људи, него да волимо Господа нашег Исуса Христа.
Живот у Цркви развија односе између човека и Христа, а не између човека и учења Христовог, не између човека и Јеванђеља. Када заиста заволимо Христа, више нам неће требати Јеванђеље. Ништа неће бити потребно, остаће само наш однос према Богу. То је разлика између Цркве и религије.
Религија нас учи да обављамо своје дужности као идолопоклоници. На пример, отишли смо на ходочашће, исказали поштовање, ставили нешто новца у кутију за донације, оставили неколико упаљених свећа и цедуље са именима за помен. Све наведене радње су верске дужности које смо обављали. Али наше срце се уопште није променило. Време које нам је додељено се ближи крају, а ми смо исти као што смо били раније: спремни да нападнемо једни друге, да се свађамо као и раније... Наше срце се не мења. Не улазимо у однос са Христом јер смо ограничени само на верске дужности.
А такве „религиозне“ људе вероватно познајете: ово је најстрашнији тип у Цркви. Они су заиста опасни. Сачувај нас Боже од њих. Једном, док сам служио у храму певали смо „Господе, спаси побожне...“, а један монах са Свете Горе је у шали приметио: „Господе, спаси нас од побожних...“ Другим речима, сачувај нас Боже од таквих „религиозних“, јер израз „религиозан“ подразумева искривљену личност која никада није имала лични однос са Богом. Људи овог типа само испуњавају своје дужности према Богу, али не покушавају да ступе у било какав однос са Богом, па им Бог ништа не даје. Морам признати – и то говорим из сопственог искуства – да никада нисам видео горе непријатеље Цркве од „религиозних људи“.
Кад год су деца религиозних људи или свештеника и богослова, дајући себи превелику важност – покушала да се замонаше или постану свештеници, они, родитељи, бивали су гори од демона. Почели су да се нервирају и претворили су се у највеће непријатеље. Сећам се родитеља који су својевољно доводили децу на проповед, али када је њихово дете направило корак даље, да испуни оно што је чуло у беседи, постали су најгори људи који се могу замислити. И морао сам да их подсетим: „На крају крајева, ви сте сами довели дете на проповед, а не ја.
Једном сам рекао једном оцу чија је ћерка била веома ревносна за Цркву: „Мислим да више не треба да доводиш своју ћерку на проповеди. Не доводи је да разговара са мном. Твоја ћерка ће постати монахиња, а ти ћеш мене окривити за то.” Одговорио је: „Не, оче, то није тачно, толико те поштујемо!“ И његова ћерка је заиста постала монахиња... Прошло је седам година, а он још увек не разговара са мном...
Људи који нису пропустили ниједну беседу, они који су увек први на ноћним бдењима, читају књиге, увек доводе своју децу са собом... Али када дође време да дете покаже своју слободу – да само одлучи који ће пут изабрати, ови људи прелазе у потпуно супротан табор и тиме доказују да Христос никада није говорио њиховим срцима. Они су једноставно били „религиозни људи“. Зато је са њима у Цркви најтеже. И неки од њих никада не могу да се излече, јер мисле да су блиски Богу.
Грешници – „губитници“, да тако кажем – барем схватају да су грешници. Зато је Христос рекао да ће цариници и блуднице ући у Царство Божије, а фарисејима је рекао: „ви, „религиозни“, нећете ући у Царство Божије, јер реч Господња никада није променила ваше срце“. Они су само поштовали верске формалности.
Дакле, треба да саберемо сву пажњу и схватимо да је Црква као болница која нас лечи и помаже нам да волимо Христа, а љубав према Христу је пламен који се пали у срцу да бисмо могли да се тестирамо, да видимо да ли смо у љубави Божијој. Ако приметимо било какве облике злобе, себичности и порока у себи, морамо схватити и признати да Христос не може бити у нашем срцу када је оно пуно „сирћета“.
Како можеш да се молиш и да у исто време будеш пун жучи према другом човеку? Како можеш читати Јеванђеље, а не помирити се са својим братом? Како можеш да кажеш: „Толико сам година у Цркви“ – као монах, свештеник или било ко други – а да не покажеш трпљење са којим се треба односити према ближњему? Без прихватања овога, нећеш постићи апсолутно ништа.
Ми монаси, по правилу, волимо да кажемо: „Толико година сам живео у манастиру. На пример, 40. Али не разумемо да то у ствари није добро. И Бог ће нам рећи: „40 година! И још увек ниси успело да заволиш Христа? И даље си љут, кривиш ближње, свађаш се, тврдоглав си, ниси понизан? Имао си 40 година и још ниси научио основе монашког живота, хришћанског живота? Шта да радим са твојим годинама? Шта да радим с тобом, ако после толико година проведених у вери не можеш да говориш љубазно са човеком? Зашто ми је онда потребно све што си ти урадио?"
Зато, да би се решили проблеми и добили одговори на сва питања, потребно је да се отворите љубави Божијој. А кад човек заволи Бога, Бог ће га исцелити и васкрснути, па чак и ако је човек већ мртав и распаднут. Бог ће обновити човека ако избаци све бескорисно из свог срца и остави у себи само љубав према Богу. Ако почне да гради свој живот у складу са овом љубављу, трудећи се да достигне врхунац љубави према Богу – свим својим животом, свиме што има и свиме што ради. Ако човек успе у томе, његов живот ће постати рај, јер рај није ништа друго до љубав Божија, док „пакао“ није ништа друго до недостатак љубави према Њему.
Не смемо заборавити да све што радимо треба да се дешава само из тог разлога. Наши животи не би требало да буду „религиозно понашање“. Морамо постати људи који воле Бога да би се наш живот могао преобразити, а и ми сами постати слични Господу нашем Исусу Христу.
Митрополит лимасолски Атанасије (Николау)
За Фондацију Пријатељ Божији са грчког: Ставро Василидос
Извор: alopsis.gr